Крај једног савеза

КЛАСИЧАН СЦЕНАРИО ПОРАЖЕНОГ ЛИДЕРА који одлучује да прогласи победу и да се повуче. Овако је лондонски "Индипендент" описао одлуку премијера Блера да из Ирака врати најпре 1.600, па потом још 500 војника, остављајући у "коалицији вољних" на хаотичном ирачком ратишту мање од пет хиљада Британаца у униформама, драстично мање него када је, као главни Бушов савезник, 2003. тамо послао контингент од чак 46.000 припадника.

За "Њујорк тајмс" то је "крај једног савеза". Блерова објава, консензус је свих коментатора, дошла је за Белу кућу у најнезгоднијем моменту, да би продубила ионако растуће америчке поделе око тога како даље у рату из кога је повлачење политички скупо, а останак подразумева још већу не само политичку, него и сваку другу цену, укључујући и ону у људским животима.  "Више крви, више новца, више сумњи", речито је Бушову стратегију за Ирак сажео немачки "Шпигл".

КОЛИКО ЈЕ РИСКАНТНО БИТИ ВИЂЕН КАО БУШОВ САВЕЗНИК кад је реч о једној европској влади потврдио је и пад кабинета Романа Продија, 61. у послератној историји Италије. Проди је много пре британске најаве повукао војнике из Ирака, али се саплео приликом изгласавања додатних пара за финансирање италијанског контингента у Авганистану, у акцији НАТО-а која се, упркос застави Уједињених нација, доживљава као америчка работа. Паду је допринела и контроверза око давања сагласности Пентагону да прошири своју базу у Виченци, а да ли ће премијер који одлази бити и онај који се враћа, са новом комбинацијом већине, и није толико важно: Продијеви партнери левичари показали су да је пословање са америчким неоконзервативцима ход по жици без мотке за одржавање равнотеже.

ПОРАСТАО ЈЕ И УЛОГ У ЗАПЛЕТУ ОКО ИРАНА, после најновијег извештаја Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА) чији је закључак да је Техеран проширио свој нуклеарни програм, уместо да га, по захтеву УН, обустави. Иран би сада могао да у року од шест месеци пређе на индустријско обогаћивање уранијума, процена је експерата ИАЕА, што међутим не значи да ће до краја године бити у стању да направи сопствену атомску бомбу. За тај корак ће му, према проценама британских и америчких обавештајних служби, бити потребно још око пет година. То значи да војна интервенција није нешто што се, у циљу спречавања оваквог развоја, мора предузети сутра, али није било хитности ни за напад на Ирак: докази о томе да је режим Садама Хусеина направио залихе оружја за масовно уништавање  били су још тањи. Има, дакле, још времена за дипломатију; дилема је једино да ли дипломате још имају довољно маневарског простора.

ПОЛИТИЧКИ РЕЗУЛТАТ ДЕЛОВАЊА НАЈВЕЋЕ СИЛЕ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ у великом је, наиме, раскораку са прокламованим циљевима. Улазак у Ирак требало је да буде кључни потез у "рату против терора" објављеном после једанаестог септембра 2001, и да, "демократским преображајем" једног деспотског система, промени политичку климу у целокупном исламском свету.

Та клима је доиста промењена, али не онако како је Америка то желела. Сви њени потези повучени од рушења кула Светског трговинског центра у Њујорку проузроковали су драстичан пораст антиамеричког расположења и радикализовали муслимане широм света, налаз је досад највећег испитивања јавног мњења у десет предоминантно исламских земаља, које је, на узорку од чак 10.000 испитаника, спровео Галупов Центар за исламске студије.

Истраживање, које је репрезентативна слика ставова чак 90 одсто свих муслимана света, указало је и на неке западне заблуде о њима. Један од изненађујућих налаза јесте и онај да се исламски радикали не регрутују међу сиромашним верским фундаменталистима, већ да су таквим ставовима склонији они боље стојећи и образованији. Лоше мишљење о Америци тако има чак 79 одсто становника главног савезника САД у региону, Саудијске Арабије, или 65 одсто Пакистанаца, упркос томе што је Исламабад стратешки партнер Вашингтона.