Ко то тамо игра – крај Нила

Од нашег специјалног извештача

Каиро, новембра – У новом здању старе Каирске опере, где су овога месеца играчи београдског Народног позоришта два пута извели своју већ дуго хит представу „Ко то тамо пева”, у публици се окупила и наша мала балетска колонија у египатској престоници. Чак шест девојака ради у Балету те куће, а једна од њих – млада Панчевка Ања Ахчин (23) – већ се међу звезде винула.

На самом почетку нашег боравка у Каиру упознајемо ову нову првакињу тамошњег Балета, која је похитала у хотел „Ум Калтхум” (назван по највећој певачици народне музике у читавом арапском свету) да сретне своје београдске колеге, пријатеље, школске другове... Испричала нам је да је нижу балетску школу завршила у Панчеву, потом игру учила у београдском „Лују Давичу” и први посао нашла у овом ансамблу у коме, од прошле сезоне, има статус првакиње стечен првим ролама у балетима „Ромео и Јулија”, „Крцко Орашчић”, „Грк Зорба”... За њу лично, главна новост у новој сезони биће Одета и Одилија („Лабудово језеро”), досад неодиграни Бели и Црни лабуд, тај сан огромни сваке класичне балерине.

– Овде је на репертоару доминантна класика, премда играмо и друге ствари. Као што је сада актуелни „Грк Зорба”, у коме тумачим Марину – главни женски лик. Са том представом били смо на великој турнеји по Шпанији, пуна 34 дана. За то време обишли смо 19 градова и одиграли исто толико представа.

Баш као и у Грчкој, Бугарској, Италији…, њиховог „Зорбу” поставио је Лорка Мјасин, познати син још познатијег оца Леонида, играча и кореографа чувених Руских балета и других компанија. У „Зорби” су и друге балерине које су стигле из ових крајева.

– Ове сезоне придружиле су нам се још две девојке. Па, сада су ту: Мина, Тијана, Николета, Ана, друга Ана... и ја... – пребројава их Ања Ахчин, првакиња за коју у кулоарима театра кажу да је њоме одушевљена уметничка директорка ове балетске компаније Ерминија Камел. Та Италијанка некад је била солисткиња у миланској Скали, да би се после преселила у Каирску оперу у којој је такође постала првакиња.

Али, представа „Ко то тамо пева”, на сцени на којој редовно игра Ања Ахчин, само што није почела и стижемо још да је упитамо какве су шансе да се представи и код „куће”.

– Вероватно погађате: моја највећа жеља је да се прикажем београдској публици. Надам се да ће ми се једном и испунити.

Можда, храбримо је, Народно позориште и Каирска опера најављују интензивну сарадњу... Ко зна шта носе будући дани?

М. Шеховић

-------------------------------------------

У Опери, у пролазу

Баш је мали овај свет, види се и у великој Каирској опери. Док је, готово туристички, разгледамо, у једном ходнику – као да се лако нећка... – прилази нам госпођа у елегантној хаљини и пита: „Ви сте Београђани...?” Климамо главом. „И ја сам, само већ дуго живим у Минхену”, каже и представља се Санда Вученовић, пијанисткиња и доцент на Академији. Чујемо даље да је дошла на концерт са Каирским симфонијским оркестром, и да је његов члан и једна Београђанка, флаутисткиња Ивана Антић. Док се растајемо, ходником жури на концерт млада дама. „То је Ивана”, упознаје нас и представља нам је пијанисткиња.

Кад смо већ код музике, рецимо и да на овој позорници наступа и наша позната певачица Драгана дел Монако, у водећим ролама у операма „Аида” и „Кармен”.

----------------------------------------------------

Хотел у славу песме

„Ум Калтхум” прави је хотел за госте уметнике. На месту где је подигнут, на Замалеку, на обали једног рукавца Нила, некад је била кућа ове најславније певачице арапских народних песама. На раскрсници, педесетак метара даље, налази се њен велики споменик. А у овом луксузном хотелу, неко време, собе нису означаване бројевима већ насловима песама које је интерпретирала Ум Калтхум (око 1900-1975). Наш амбасадор у Каиру Дејан Васиљевић њену огромну популарност илуструје: „Египћани воле Насера, али државници увек имају и своје опоненте. Ова певачица не, била је обожавана од свих. Она није „уједињавала” све Египћане, већ и све Арапе”.

---------------------------------------------------

Све је почело са „Аидом”

Каиро се може похвалити раним уласком у друштво оперских градова. Њихова Опера незнатно је млађа од београдског Народног позоришта. Као што је планирано, отворена је 1871. заједно са новим Суецким каналом. За тај велики догађај велики Верди написао је пригодну оперу – светску премијеру „Аиде”. Сто година после (1971), једног раног октобарског јутра, та зграда нестала је у пламену. Нову оперску кућу и читав комплекс зграда културне намене, са елементима традиционалне архитектуре, изградили су Јапанци а публика је у то здање први пут ушла 1988. године.

Рецимо још да је овде Балет знатно млађи од Опере-мајке, основан је 1966. године.