Гребање по сопственој души (2)

Из праксе знам да људи који тугују обично чекају. Често и окружење својом неадекватном подршком спречава стручну помоћ, претпостављајући да ће време учинити своје... У таквим случајевима, обично за њих сазнамо када почине убиство или напусте породицу, откријемо их када дијагностикујемо алкохолизам или социопатске облике понашања, па у последњим редовима прочитамо о доживљеном трауматичном губитку – каже за наш лист Лидија Стојковић, ауторка књиге „Десет година туговања” („Губитак детета – психолошка обрада личне трауме”), написане после смрти њеног сина, а с циљем да пружи стручну подршку родитељима са којима дели исто искуство.  

– Људи не траже помоћ јер се питају ко да им помогне када им помоћи нема. Они, пак, који оду код психотерапеута вољни су да иду тежим путем, да сами дођу до реконструкције смисла свог живота, тако што ће истумбати свој живот ко зна колико пута, док га коначно не заволе таквог какав јесте, а не онаквог какав очекују да им припада. Како питања муче и разарају, неки од њих делимичну утеху налазе у религији, или су активни на оба ова терена – каже наша саговорница која са родитељима ради у свом приватном психолошком саветовалишту у Великој Плани.

И управо та чињеница што је ауторка ове књиге психолог, са знатним опсегом знања и искуством у приватној пракси, јесте једна од вишеструких користи њене темељне и исцрпне студије. Она је конципирана тако да се прво наводи исечак из ауторкиног живота, аутентичан и уобичајен у процесу туговања, а потом даје његово стручно, психолошко сагледавање, прилагођено широкој публици. Она пружа објашњења и натчовечанским напорима тражи, и проналази, начине да се поставе неки нови животни темељи. Уз свест да се прошлост не може заборавити, а да љубав не престаје са губитком драгог бића.

– Ја нисам писац, и волела бих да сам себе могла да представим у лепшем светлу, јер постоје сцене у књизи у којима мрзим саму себе, али другачије се није могло. Они који пролазе безнађе то знају. Да је огољеност суштина туговања, и да падају маске, док људи гребу по сопственој души не би ли пронашли смисао свог даљег живота. И зато желим да ова књига дође до сваког родитеља који је сахранивши своје дете сахранио и део себе. Да до њих допре бар једна порука ове књиге: мени се десило исто што и вама и ... жива сам.

Оно у шта је наша саговорница једино сигурна јесте то да ће њена књига оставити траг, и покренути људе да успоставе унутрашњу везу са самима собом и својим губитком. Није много, али је нешто, довољно за ону мрвицу тренутка који ће олакшати интензивну патњу и немоћ – сматра Лидија Стојковић која је у жељи да се поново окуша у животним улогама које су је чиниле успешном и задовољном, после три године туговања, родила близнакиње. Тако је учврстила своју жељу за успостављањем равнотеже урушеног живота.

– Неко ће да подигне ролетне и пусти сунце у своју собу како би започео нови дан. Други ће остати у мраку, не желећи да пусте јутро да уђе. Али оно је свануло и то се не може променити. Тако је и са животом. Ми смо ти који га бојимо и додајемо му зачине да би био подношљивији и укуснији. Ми одређујемо његов квалитет и степен трпљења. Постоје људи који нису доживели овакву трауму, али су стално незадовољни, и исто се, као и ми, питају „зашто живети”. Они који се то питају силе свој живот и увек им је потребан неко други да би га прихватили са задовољством тренутка који живе. Једноставно, такво питање је сувишно и оптерећујуће…

Део епилога из њене књиге нека на крају говори сам за себе:

„Укључујем рачунар, стављам воду да проври. Док палим цигарету уживам у мирису кафе и првим акордима добро познате песме. Застајем поред урамљене слике... Најлепши осмех на свету, и сјајне, продорне, црне очи... десетогодишњи пратиоци сваке моје намере, недоумице и одлуке; сваког новог обрачуна са сопственим животом и самим собом. И тада, као да његово око на слици затрепери... и ја добих осећај сигурности и снаге за још једну тиху победу... Запљусну ме љубав и преплави непролазност туге... и све се смеша у вртлогу неминовне свакодневице.

Отварам прозор, пуштам свеж ваздух и јутарњу светлост у наш породични дом. Широм отворених очију гледам у сунце.

Стигао је још један дан! Идемо да га одживимо, сине мој!”

Мирјана Сретеновић

----------------------------------------------

Мисија

Лидија Стојковић је дипломирала психологију на Филозофском факултету у Београду. Ради као професор психологије у средњој школи у Великој Плани, али и у свом приватном Саветовалишту за родитеље, децу и омладину. Поседује Европску лиценцу Удружења психолошких саветника, а последњих година претежно је усмерена на пружање стручне подршке особама са трауматским губитком. О својој интими сматра да није потребно директно да говори јер је, како каже, она само једна од толико унесрећених мајки. У први план жели да стави своју мисију јер је и сама годинама безуспешно трагала за сличним штивом које би јој помогло да прихвати свој нови живот.

(Крај)