Grebanje po sopstvenoj duši (2)

Iz prakse znam da ljudi koji tuguju obično čekaju. Često i okruženje svojom neadekvatnom podrškom sprečava stručnu pomoć, pretpostavljajući da će vreme učiniti svoje... U takvim slučajevima, obično za njih saznamo kada počine ubistvo ili napuste porodicu, otkrijemo ih kada dijagnostikujemo alkoholizam ili sociopatske oblike ponašanja, pa u poslednjim redovima pročitamo o doživljenom traumatičnom gubitku – kaže za naš list Lidija Stojković, autorka knjige „Deset godina tugovanja” („Gubitak deteta – psihološka obrada lične traume”), napisane posle smrti njenog sina, a s ciljem da pruži stručnu podršku roditeljima sa kojima deli isto iskustvo.  

– Ljudi ne traže pomoć jer se pitaju ko da im pomogne kada im pomoći nema. Oni, pak, koji odu kod psihoterapeuta voljni su da idu težim putem, da sami dođu do rekonstrukcije smisla svog života, tako što će istumbati svoj život ko zna koliko puta, dok ga konačno ne zavole takvog kakav jeste, a ne onakvog kakav očekuju da im pripada. Kako pitanja muče i razaraju, neki od njih delimičnu utehu nalaze u religiji, ili su aktivni na oba ova terena – kaže naša sagovornica koja sa roditeljima radi u svom privatnom psihološkom savetovalištu u Velikoj Plani.

I upravo ta činjenica što je autorka ove knjige psiholog, sa znatnim opsegom znanja i iskustvom u privatnoj praksi, jeste jedna od višestrukih koristi njene temeljne i iscrpne studije. Ona je koncipirana tako da se prvo navodi isečak iz autorkinog života, autentičan i uobičajen u procesu tugovanja, a potom daje njegovo stručno, psihološko sagledavanje, prilagođeno širokoj publici. Ona pruža objašnjenja i natčovečanskim naporima traži, i pronalazi, načine da se postave neki novi životni temelji. Uz svest da se prošlost ne može zaboraviti, a da ljubav ne prestaje sa gubitkom dragog bića.

– Ja nisam pisac, i volela bih da sam sebe mogla da predstavim u lepšem svetlu, jer postoje scene u knjizi u kojima mrzim samu sebe, ali drugačije se nije moglo. Oni koji prolaze beznađe to znaju. Da je ogoljenost suština tugovanja, i da padaju maske, dok ljudi grebu po sopstvenoj duši ne bi li pronašli smisao svog daljeg života. I zato želim da ova knjiga dođe do svakog roditelja koji je sahranivši svoje dete sahranio i deo sebe. Da do njih dopre bar jedna poruka ove knjige: meni se desilo isto što i vama i ... živa sam.

Ono u šta je naša sagovornica jedino sigurna jeste to da će njena knjiga ostaviti trag, i pokrenuti ljude da uspostave unutrašnju vezu sa samima sobom i svojim gubitkom. Nije mnogo, ali je nešto, dovoljno za onu mrvicu trenutka koji će olakšati intenzivnu patnju i nemoć – smatra Lidija Stojković koja je u želji da se ponovo okuša u životnim ulogama koje su je činile uspešnom i zadovoljnom, posle tri godine tugovanja, rodila bliznakinje. Tako je učvrstila svoju želju za uspostavljanjem ravnoteže urušenog života.

– Neko će da podigne roletne i pusti sunce u svoju sobu kako bi započeo novi dan. Drugi će ostati u mraku, ne želeći da puste jutro da uđe. Ali ono je svanulo i to se ne može promeniti. Tako je i sa životom. Mi smo ti koji ga bojimo i dodajemo mu začine da bi bio podnošljiviji i ukusniji. Mi određujemo njegov kvalitet i stepen trpljenja. Postoje ljudi koji nisu doživeli ovakvu traumu, ali su stalno nezadovoljni, i isto se, kao i mi, pitaju „zašto živeti”. Oni koji se to pitaju sile svoj život i uvek im je potreban neko drugi da bi ga prihvatili sa zadovoljstvom trenutka koji žive. Jednostavno, takvo pitanje je suvišno i opterećujuće…

Deo epiloga iz njene knjige neka na kraju govori sam za sebe:

„Uključujem računar, stavljam vodu da provri. Dok palim cigaretu uživam u mirisu kafe i prvim akordima dobro poznate pesme. Zastajem pored uramljene slike... Najlepši osmeh na svetu, i sjajne, prodorne, crne oči... desetogodišnji pratioci svake moje namere, nedoumice i odluke; svakog novog obračuna sa sopstvenim životom i samim sobom. I tada, kao da njegovo oko na slici zatreperi... i ja dobih osećaj sigurnosti i snage za još jednu tihu pobedu... Zapljusnu me ljubav i preplavi neprolaznost tuge... i sve se smeša u vrtlogu neminovne svakodnevice.

Otvaram prozor, puštam svež vazduh i jutarnju svetlost u naš porodični dom. Širom otvorenih očiju gledam u sunce.

Stigao je još jedan dan! Idemo da ga odživimo, sine moj!”

Mirjana Sretenović

----------------------------------------------

Misija

Lidija Stojković je diplomirala psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radi kao profesor psihologije u srednjoj školi u Velikoj Plani, ali i u svom privatnom Savetovalištu za roditelje, decu i omladinu. Poseduje Evropsku licencu Udruženja psiholoških savetnika, a poslednjih godina pretežno je usmerena na pružanje stručne podrške osobama sa traumatskim gubitkom. O svojoj intimi smatra da nije potrebno direktno da govori jer je, kako kaže, ona samo jedna od toliko unesrećenih majki. U prvi plan želi da stavi svoju misiju jer je i sama godinama bezuspešno tragala za sličnim štivom koje bi joj pomoglo da prihvati svoj novi život.

(Kraj)