Брусеви и метле *

Жали ми се пре неки дан један пријатељ како му син ништа не чита. Не могу да га натерам, каже, све сам пробао, куповао књиге, уцењивао, претио и ништа. Добро, а шта ти читаш, питам. Ја? Ма какво црно читање, не знам где ми је глава од посла, немам времена ни за новине, читам само наслове, али у његовим годинама сам читао.

Покушам да му објасним да се рачуна само оно што син види својим очима, док речи цуре низ зид његове свести као масни шпагети. Не сумњају они у наше добре намере, али ако их не подржавају наша дела, оне остају управо то – само добре намере. Не прихвата мој коментар и одлази у потрагу за бољим саговорником.

Иако се значај личног примера никако не сме потценити, погрешно би било поверовати да се само у њему крије кључ узрока који су довели до одумирања читалачких навика код младих. Уз ризик да будем оптужена да нудим оправдање за овај несрећни тренд, ипак ћу рећи да их барем делимично разумем. За почетак, у погледу врсте литературе коју најчешће имамо на уму док им држимо придике.

Никад нећу заборавити пример из сопствене куће када сам своју ћерку такорећи натерала да прочита моју омиљену књигу из њених година, ,,Кроз пустињу и прашуму”, Хенрика Сјенкјевича. Прво сам јој месецима причала о томе како је прича толико узбудљива да неће моћи да прекине да чита, препричавала јој неке од епизода и на крају јој свечано спустила у руке свој лични, офуцани примерак као изузетно вредну реликвију. Са благим чуђењем буљила је у избледеле, полураспаднуте корице, које ни у својим најбољим данима нису биле ни налик данашњим хипердизајнираним повезима. Супротно мојим надањима, било је очигледно да јој не иде. На крају ме је отворено упитала: „Мама, јеси ли ти стварно прочитала ову књигу?” На мој забезекнути поглед, наставила је: „Па знаш ли ти да је унутра баобаб описан на десет страна?” Ту сам је чекала, „наравно да знам”, рекла сам, „шта мислиш како бих иначе данас знала шта је баобаб?” „Па ево на пример овако”, рече моја ћерка и муњевитом брзином укуца нешто на Гуглу, након чега се пред мојим очима указа беспрекорна фотографија моћног и бујног дрвета баобаба. Наравно, могла сам да уђем у причу о томе како није исто замислити баобаб и видети га на Гуглу, али сам се на време зауставила јер би то било као да је убеђујем да сама направи кремпите уместо да поједе ону из „Малог принца” која јој је сервирана на тањиру.

Један од незаобилазних показатеља лоших читалачких навика у свим истраживањима која сам имала прилику да видим јесте лектира. И редовни успутни коментар: „Ето, ни лектиру не читају!” Као да је у питању нека непроменљива константа, гаранција квалитета, па кад то не читају, шта од њих уопште можемо да очекујемо! Али вратимо се два корака назад и покушајмо да сами одговоримо на претходно питање: чему служи лектира? Да деца прочитају дела великана књижевности, на пример драме Нушића чији ни језик не разумеју, а камоли хумор, или да заволе књиге и сам осећај који им чин читања пружа?

Ако је тачан одговор под један, можда ћемо у свом науму и успети (стимулативним садејством уцене и принуде), али оно у чему сигурно нећемо успети је да им помогнемо да заволе само читање, штавише готово је извесно да ћемо већини огадити књиге.

У случају да се сложимо да нам је циљ да подстакнемо младе да читају, зашто их онда, по принципу ако неће брег Мухамеду..., не питамо шта је то што они воле да читају? Можда то неће бити баш она ремек дела која бисмо ми изабрали, можда ће нас наслови ужаснути, па чак и корице, а готово сигурно да језик неће бити онакав какав бисмо ми желели. Али завиримо мало унутра, можда ће поруке бити управо оне због којих смо им и гурали лектиру у руке. А уз то испричане на начин који је њима занимљив.

Будимо креативни, ако нам је стало да упознају Нушића, зашто их не бисмо одвели у позориште да виде сјајну „Госпођу министарку” уместо што их гњавимо да његове драме читају из речника на крају књиге и успут зановетају? Стално им понављамо како су у питању вечне теме, али заборављамо да није ствар само у теми него и у начину на који се о њој говори.

Уместо што критикујемо данашње узоре младих, зашто не бисмо организовали кампању у којој би, на пример, звезде Гранда и сличних програма, говориле о књигама које читају сами или својој деци? Зашто се не би сликали на Сајму књига, са омиљеном књигом у руци? Они би изгледали боље (можда би успут нешто и прочитали), а наша деца би добила инспирацију да следе своје моделе.

Уместо закључка. Ситуација је комплексна. Млади не читају (довољно). Живимо у битно другачијем свету у односу на онај од пре двадесет и тридесет година. Динамични развој технологије и могућности које доноси, пре свега у виду брзине и доступности свакојаких информација, променили су перцепцију времена и комуникације. Ако искрено желимо да својој деци усадимо љубав према књизи, не смемо се тврдоглаво укопавати у непријатељске ровове. Покушајмо да их чујемо и да разумемо како мисле. Само тако ћемо заслужити њихово поверење, а књиге ће постати мост који ће нам у томе помоћи.

(*Назив популарне тинејџерске књиге Саре Млиновски)

Извршни директор Српске асоцијације менаџера