Партизан ми отворио врата Европе

О Габријелу Клеу (25), Бразилцу са српским пасошем, зна се готово све када је у питању његово фудбалско умеће. Када је претпрошлог лета прешао из Црвене звезде у Партизан био је „бомба” прелазног рока, а својим головима је летос увео „црно-беле” у Лигу шампиона у којој се, као и цео тим, није прославио.

Кажу да му се ближи растанак с Партизаном и Србијом, пошто неки велики клубови куцају на врата клуба из Хумске с којим има уговор до 2013. У нашу земљу је стигао у лето 2008, заједно са супругом Клеидом и тада двогодишњим сином Енрикеом.

Како је протекло Ваше детињство у Гварапуави, граду у Парани (једна од 27 бразилских држава, на самом југу земље)?

– Кад сам био дете занимало ме је само да трчим, да се играм, да уживам у фудбалу. Школа ме није занимала. Почео сам да играм фудбал са пет година. Родитељи се нису мешали. Као и сваки родитељи, волели су да им дете заврши факултет, да буде доктор или нешто слично, али нису ме грдили што све време поклањам фудбалу. Говорили су: ради шта хоћеш, само буди срећан. Завршио сам средњу школу када сам имао 17 година и ту сам стао што се тиче образовања.

Родили сте се у Гварапуави. Где сте одрасли?

– Тамо сам и одрастао, тамо је и данас цела моја фамилија. То је универзитетски град са око 200.000 становника, са лепом климом и мешавином историје и новог. Није топло као у Рио де Жанеиру, али је пријатно. Нема пуно туриста, мада је живот леп и није скуп.

Држава Парана није дала много великих фудбалера, као рецимо Сао Пауло и Рио де Жанеиро.

– Можда није било великих звезда које су ту стасале, али, рецимо, Атлетико Паранаензе има сјајну школу фудбала. Ту се рађају таленти, али кад треба да заиграју за први тим одлазе даље, као Жадсон и Фернандињо. Играо сам за Атлетико из Куритибе. Играо сам и једну сезону у Купу Либертадорес, кад смо изгубили у финалу од Сао Паула.

Какав је град Куритиба?

– Куритиба је за мене један од најлепших градова за живот, она је главни град Паране, са око два милиона становника. Има све што би један град требало да има, од богате историје до услова за живот, високих школа…

И Београд има два милиона…

– Али није сличан Куритиби у којој нема ни приближно гужве као у њему. Она је смештена на много већој површини.

Муче вас саобраћајне гужве?

– Да, то баш оптерећује у Београду. Понекад је баш тешко пробити се кроз гужву и стићи негде на време. Оно што је овде без сумње боље, то је безбедност. У Бразилу је то један од главних проблема. Тамо може лепо да се живи с мало пара, али безбедност није свуда на високом нивоу.

С колико пара може лепо да се живи у Куритиби?

– Много породица живи с 250 евра месечно. Са, рецимо, хиљаду евра једна четворочлана породица може да живи много лепо.

Зашто сте почели да играте баш фудбал?

– Идол ми је био и остао Роналдо. Кад сам био клинац циљ ми је био да постанем налик њему. Нико ме није терао, заволео сам фудбал на први поглед. Са 15 година постао сам професионалац. Играо сам једну сезону у Гварапуави, а одатле отишао у Португалију, када ми је било 17 година. Браћа су ми много помогла у каријери.

Колико имате браће и сестара?

– Имам два брата и сестру. Сви живе у Гварапуави, тамо су ми и родитељи. Од баба и деда жив је само деда по мајци. Емерсон (37 година) има два посла, ради у продавници кревета и у полицији и добро је плаћен, Андерсон (31) је шеф продаваца у робној кући „Каса Баија”, а Данијела (33) је адвокат. Емерсон и Данијела су завршили факултете. Родитељи су у пензији. Отац је радио у дрвопрерађивачкој фабрици, а мајка је домаћица, увек је била у кући, уз децу.

Како сте живели кад сте били дете?

– Никад нисмо имали много пара, али смо лепо живели. Нисмо оскудевали ни у чему. Отац је увек могао без проблема да ми купи фудбал.

Многи славни фудбалери из Бразила су тешко живели у детињству…

– Роналдо, рецимо, није имао пара да иде на тренинге Фламенга. Али, то је био мотив да се уради нешто у животу…

Навијате за Коринтијанс (Сао Пауло) за који данас игра Роналдо.

– Сви у фамилији су навијали за Коринтијанс, па тако и ја. Сао Пауло није далеко од Паране у којој многи навијају за Коринтијанс. Игром судбине, мој први професионални меч био је против Коринтијанса, а с друге стране били су тако добри играчи као Тевез, Маскерано, Карлос Алберто, Рикардињо… Коринтијанс тренутно, два кола пре краја има бод мање од водећег Флуминензеа, и надам се да ће бити првак.

Да ли сте посетили чувене водопаде Игуасу који нису далеко од Гварапуаве?

– Био сам тамо неколико пута. Имам лепе фотографија које су у породичном албуму у Гварапуави. То је изузетно место, најлепше што може природа да понуди, нешто најлепше из Паране. То се не може описати, то треба видети својим очима.

Љубитељи фудбала у Бразилу се деле углавном на „паулисте” (Сао Пауло) и „кариоке” (Рио). Како гледате на то?

– Мој избор су „паулисти”. Што се тиче живота, у Сао Паулу је много фабрика, много више се ради, има мање кризе, а Рио посећује више туриста, ту има више забаве, мање безбедности… У фудбалу више волим „паулисте”, јер њихов последњи тим на табели може да победи најбоље у првенству „кариока” где има само четири добра тима: Фламенго, Ботафого, Флуминензе и Васко да Гама.

Српски фудбалер Дејан Петковић је за последњих десетак година оставио дубок траг у Бразилу.

– Он је велика звезда у Бразилу, тамо га сви знају. Знам да му је чак нуђено да игра за Бразил, што не чуди, јер је у једном периоду био један од најбољих фудбалера у првенству Бразила.

Кад постигнете гол подижете руке ка небу, а исто ради и Ваш земљак Кака. Шта то значи?

– Тако захваљујем Богу коме увек треба да будемо захвални на свему. И када једем и када идем на спавање увек захваљујем Богу, то је део традиције.

Данас, када сте идол многима, да ли имате свог идола?

– И даље је то Роналдо. Мада је Меси такође изванредан.

А Кака?

Велики је играч, али није у форми.

Који Вам је највећи сан у каријери?

– Желим стабилну каријеру, да будем играч који ће где год да игра давати голове и бити барем мали део историје сваког клуба чији дрес носи. То је довољно.

Земља у којој бисте волели да наставите каријеру?

– Има их више. Шпанија је лепа за живот, а и лако би било због језика. У Енглеској је сјајна лига, а и усавршио бих енглески. Италија је такође одлична за каријеру.

Партизан вас је афирмисао?

– Партизан ми је отворио врата Европе, овде су ме запазили и увек ћу му бити захвалан на томе. Срећан сам што сам добио шансу да носим његов дрес.

Остале су Вам још три године уговора?

– Не знам тачно где ћу. Размишљам тренутно да завршимо јесењи део на првом месту. Ако клуб и ја проценимо да треба да идем, у реду.

Клуб сигурно неће одбити добру понуду, јер овде се живи од продаје играча.

– Свестан сам тога. Донећемо одлуку која ће бити добра за све нас.

Реците нам нешто o супрузи и сину?

– Син ми се родио у Куритиби. Назвали смо га Енрике из два разлога. Женин отац се зове Жозе Енрике, а мој деда по оцу се зове Енрике Габријел.

Шта каже супруга за Београд и Србију?

– Осећамо се лепо у Србији. Немамо никаквих проблема, људи су љубазни, живимо на Новом Београду, у великом, лепом стану. У Србији се лепо живи, лепо једе… У Бразилу се много више једе месо, разне врсте меса. Ја обожавам телетину.

Омиљени филм?

– „Гладијатор”. Зато што је то прича о чврстини човека који се не предаје, иако је остао без породице. Упркос свему он је непоколебљив. Тај филм нас тера на размишљање, на скривену снагу која увек постоји у нама.

Омиљено пиће?

– Кока-кола и лимунада.

Али у Јужној Америци је пепси популарнији од кока-коле?

– Да, али ја ипак пијем кока-колу.

Да ли вам се допада српска кухиња?

– Да, веома. Највише волим ћевапе и палачинке.

Омиљени град?

– Париз. Јединствен град пуне историје, културе…

Али Пари сен Жермен није можда клуб из снова?

– Зашто да не. Није све у новцу?

Омиљени аутомобил?

– У Бразилу имам БМВ Х5. Овде возим „рено флуенса”.

Омиљени глумац и глумица?

– Кевин Костнер и Анђелина Џоли. Зато што увек играју у врхунским филмовима.

Да ли сте гледали неки српски филм?

– Не.

Разумете српски?

– Да у фудбалу, али када се прича нешто што нема везе с фудбалом, ту мање разумем.

Жене у Србији и Бразилу?

– И моја супруга је приметила да овде има много лепих жена. Али их је тешко поредити с Бразилкама, јер тамо има и црнкиња и мелескиња које су такође врло лепе.

Да ли сте се бавили осталим спортовима?

– Волим тенис. Играм га увек кад ми се укаже шанса. Ђоковић ми се веома допада. Он је уз Федерера мој омиљени играч. Федерер је по мени без премца у целој историји, а Ђоковић има потенцијал да игра као он. Свиђа ми се Ђоковић јер игра срцем.

Шта Партизану недостаје за победу у Лиги шампиона?

– Све помало. Већина учесника Лиге шампиона је у сваком погледу на вишем нивоу – по парама, квалитетним играчима, осталим условима…

Када ћемо Вас видети у дресу Србије?

– Рекао сам, ако ме позову с великом радошћу ћу се одазвати и играти најбоље што могу.

Желите да кажете нешто и без нашег питања?

– Хвала свима у Србији што су ме лепо прихватили и што се овде осећам као код куће, хвала навијачима.

Порука грађанима Србије и Бразила за Нову годину и Божић?

– Много среће и здравља и успеха. Навијачима Партизана ново, много боље учешће у Лиги шампиона.

На крају, кад смо поклањали Клеу капу са знаком „Политике”, осмехнуо се и рекао:

– Добро ће ми доћи када будем ишао на пецање. Обожавам да пецам. На жалост, у Србији немам времена за то, а у Бразилу, када сам на одмору, редовно пецам.

Александар Милетић