Поезијом против „филмске брље”

На први поглед би се рекло да је термин апсурдан јер – без обзира на уметничку вредност – сваки филм има аутора, понекад и неколико (тзв. колективна режија). Међутим, постоји значајна разлика између уметнички вредних и безначајних забавних филмова, што је навело француског теоретичара Базена и редитеља „новог таласа” Трифоа да лансирају термин „film d’auteur”, мада га нису прецизно дефинисали, што је Базена подстакло да узвикне: „Аутор, али чега?” Од тада, расправа око „правог” значења наведеног термина још увек траје.

Иако кинематографско стваралаштво, попут позоришног, карактерише колективна делатност (осим у радикалним филмским остварењима какви су авангардни филмови Стена Брекиџа, који је све сам обављао), у остварењима значајних филмских редитеља, какви су Ејзенштејн, Вертов, Хичкок, Форд, Велс, Реноар, Бресон, Роселини, Фелини, Дрејер, Ланг, Годар, Роб-Грије, Фазбиндер, Кјубрик, Бергман, Куросава, Кинугаса, Параџанов, Тарковски и други, препознаје се јединствен „рукопис” сваког од наведених стваралаца, природа њихових емоција, став према животу и уметности. То не значи да жанровски филмови, па и серијске екранизације романа не могу да достигну уметнички ниво. Могу, али не на начин својствен кинематографском/дигиталном медију, без чега филмски призор делује као снимљено позориште, односно илустрован роман.

Због тога поједини теоретичари предлажу да се термином „ауторски филм” означавају искључиво дела великих стваралаца. Хичкок и Велс су несумњиви филмски аутори, за разлику од ма колико популарних редитеља блокбастера и „урнебесних” комедија.

Пре три године, београдски Фестивал ауторског филма организовао је конференцију насловљену „Недоумице око ауторског филма: уметност или забава” на којој су учествовали домаћи и страни филмски редитељи, критичари и теоретичари. Иако је дискусија (накнадно објављена у књизи под истим насловом) потврдила непрецизност термина, присутни су се сложили да, и такав какав је, термин помаже схватању разлике између филма уметности и филма забаве.

Карактеристично је да у другим уметностима постоје пежоративни термини за произвођаче шунда („надрипесник”, „пискарало”, „мазало”), док термин „филмаџија” не делује увредљиво јер носи легитимну ознаку филмског редитеља! Премда сваки филмаџија може да буде редитељ, сваки редитељ није филмски „аутор”!

Овогодишњи (16. по реду) београдски Фестивал ауторског филма, са „главним” и неколико „пратећих” програма, помоћи ће љубитељима филмске уметности да закључе како „филм треба користити не само као средство за доколицу и стицање добити, него првенствено као могућност за уметничко изражавање емоција, идеја, сањарења, људских патњи и визија” (цитат је преузет из мојих бележака са предавања Славка Воркапића, пре више од пола века!). Изнад свега, овогодишњи Ауторски фестивал ће показати до које мере је репертоар (десетковане) биоскопске мреже у Београду (о провинцији да и не говорим) срозан на оно што би се могло назвати „филмска брља”.

Уз све тешкоће и ограничења, аутентични филмски аутори „улажу у реализацију филмова не само сопствена материјална средства него и своју душу”. Ове речи изрекао је врхунски филмски аутор Орсон Велс који је све што је стекао уложио у остварење (само делића!) својих величанствених пројеката. У једном предавању на Харварду, Велс је студентима рекао: „Аутентичан филмски редитељ је као песник који током стварања не мари за материјалне ствари… Као у сну, он се препушта магичном дејству покретне слике да га води ка једином циљу, а то је истински уметнички домашај… Када се то догоди, за правог филмског ствараоца [читај: аутора] нема веће награде”.

Посебно вреди истаћи да је у „ауторском” филму првозначајно естетско-синематичко уобличење кадрова чиме се постиже да наративна садржина достигне неопходан уметнички ниво, и то на специфичан филмски начин. У књижевности и музици, критички принципи утврђивања естетске вредности дела, далеко су софистикованији него у кинематографији. Понекад изненађују одлуке чак и угледних светских фестивала који „гран при” додељују филму са знатно мањим синематичким и естетским квалитетима него што их поседује неко запостављено остварење.

Радећи (пуних 12 година) на свом „дигиталном есеју” Зид успомена (који ће бити приказан ван конкуренције на овогодишњем београдском Фестивалу ауторског филма), схватио сам колико је тешко одолети комерцијалним и другим неуметничким ограничењима када је у питању филм. Слични захтеви још немилосрдније прете дигиталном медију који „наслеђује” кинематограф. Не само „аутор чега?”, него „и докле?”