Poezijom protiv „filmske brlje”

Na prvi pogled bi se reklo da je termin apsurdan jer – bez obzira na umetničku vrednost – svaki film ima autora, ponekad i nekoliko (tzv. kolektivna režija). Međutim, postoji značajna razlika između umetnički vrednih i beznačajnih zabavnih filmova, što je navelo francuskog teoretičara Bazena i reditelja „novog talasa” Trifoa da lansiraju termin „film d’auteur”, mada ga nisu precizno definisali, što je Bazena podstaklo da uzvikne: „Autor, ali čega?” Od tada, rasprava oko „pravog” značenja navedenog termina još uvek traje.

Iako kinematografsko stvaralaštvo, poput pozorišnog, karakteriše kolektivna delatnost (osim u radikalnim filmskim ostvarenjima kakvi su avangardni filmovi Stena Brekidža, koji je sve sam obavljao), u ostvarenjima značajnih filmskih reditelja, kakvi su Ejzenštejn, Vertov, Hičkok, Ford, Vels, Renoar, Breson, Roselini, Felini, Drejer, Lang, Godar, Rob-Grije, Fazbinder, Kjubrik, Bergman, Kurosava, Kinugasa, Paradžanov, Tarkovski i drugi, prepoznaje se jedinstven „rukopis” svakog od navedenih stvaralaca, priroda njihovih emocija, stav prema životu i umetnosti. To ne znači da žanrovski filmovi, pa i serijske ekranizacije romana ne mogu da dostignu umetnički nivo. Mogu, ali ne na način svojstven kinematografskom/digitalnom mediju, bez čega filmski prizor deluje kao snimljeno pozorište, odnosno ilustrovan roman.

Zbog toga pojedini teoretičari predlažu da se terminom „autorski film” označavaju isključivo dela velikih stvaralaca. Hičkok i Vels su nesumnjivi filmski autori, za razliku od ma koliko popularnih reditelja blokbastera i „urnebesnih” komedija.

Pre tri godine, beogradski Festival autorskog filma organizovao je konferenciju naslovljenu „Nedoumice oko autorskog filma: umetnost ili zabava” na kojoj su učestvovali domaći i strani filmski reditelji, kritičari i teoretičari. Iako je diskusija (naknadno objavljena u knjizi pod istim naslovom) potvrdila nepreciznost termina, prisutni su se složili da, i takav kakav je, termin pomaže shvatanju razlike između filma umetnosti i filma zabave.

Karakteristično je da u drugim umetnostima postoje pežorativni termini za proizvođače šunda („nadripesnik”, „piskaralo”, „mazalo”), dok termin „filmadžija” ne deluje uvredljivo jer nosi legitimnu oznaku filmskog reditelja! Premda svaki filmadžija može da bude reditelj, svaki reditelj nije filmski „autor”!

Ovogodišnji (16. po redu) beogradski Festival autorskog filma, sa „glavnim” i nekoliko „pratećih” programa, pomoći će ljubiteljima filmske umetnosti da zaključe kako „film treba koristiti ne samo kao sredstvo za dokolicu i sticanje dobiti, nego prvenstveno kao mogućnost za umetničko izražavanje emocija, ideja, sanjarenja, ljudskih patnji i vizija” (citat je preuzet iz mojih beležaka sa predavanja Slavka Vorkapića, pre više od pola veka!). Iznad svega, ovogodišnji Autorski festival će pokazati do koje mere je repertoar (desetkovane) bioskopske mreže u Beogradu (o provinciji da i ne govorim) srozan na ono što bi se moglo nazvati „filmska brlja”.

Uz sve teškoće i ograničenja, autentični filmski autori „ulažu u realizaciju filmova ne samo sopstvena materijalna sredstva nego i svoju dušu”. Ove reči izrekao je vrhunski filmski autor Orson Vels koji je sve što je stekao uložio u ostvarenje (samo delića!) svojih veličanstvenih projekata. U jednom predavanju na Harvardu, Vels je studentima rekao: „Autentičan filmski reditelj je kao pesnik koji tokom stvaranja ne mari za materijalne stvari… Kao u snu, on se prepušta magičnom dejstvu pokretne slike da ga vodi ka jedinom cilju, a to je istinski umetnički domašaj… Kada se to dogodi, za pravog filmskog stvaraoca [čitaj: autora] nema veće nagrade”.

Posebno vredi istaći da je u „autorskom” filmu prvoznačajno estetsko-sinematičko uobličenje kadrova čime se postiže da narativna sadržina dostigne neophodan umetnički nivo, i to na specifičan filmski način. U književnosti i muzici, kritički principi utvrđivanja estetske vrednosti dela, daleko su sofistikovaniji nego u kinematografiji. Ponekad iznenađuju odluke čak i uglednih svetskih festivala koji „gran pri” dodeljuju filmu sa znatno manjim sinematičkim i estetskim kvalitetima nego što ih poseduje neko zapostavljeno ostvarenje.

Radeći (punih 12 godina) na svom „digitalnom eseju” Zid uspomena (koji će biti prikazan van konkurencije na ovogodišnjem beogradskom Festivalu autorskog filma), shvatio sam koliko je teško odoleti komercijalnim i drugim neumetničkim ograničenjima kada je u pitanju film. Slični zahtevi još nemilosrdnije prete digitalnom mediju koji „nasleđuje” kinematograf. Ne samo „autor čega?”, nego „i dokle?”