Кошмар буржуја

Нови филм Жан-Лика Годара, премијерно приказан у мају ове године на филмском фестивалу у Кану, својим насловом „Филм социјализам“, упркос изјави редитеља да у његовим делима „никада нема интенције“, за гледаоца је интенционалан. Он, наиме, унапред оријентише гледаочеву радозналост на питање: Да ли је у филму на делу однос према социјализму као половичном етатистичком пројекту који је недавно пропао, или као елементима социјалне бриге досегнутим у скандинавским земљама, или, пак, као идеји заједнице слободних и једнаких, дакле, као „заносном задатку“ без којег човек није истински (политички) субјекат.

У интервјуу датом Сержу Каганском и Жан-Марку Лалану током Канског фестивала, Годар каже да је „Филм социјализам“ могао бити насловљен и као „Комунизам“ и као „Капитализам“. Ауторска интенција, макар и подсвесна, овде постаје разговетна. Уколико је филм могао свеједно бити насловљен тако опречним именима за антагонистичке процесе, јер се једино у идеји комунизма без остатка ликвидира капитализам, онда то значи да је овде посреди „прича“ о капитализму у светлости идеје комунизма, што је у складу са Марксовом дефиницијом општег закона капиталистичке акумулације, датом у „Капиталу“: „Акумулација богатства истовремено је акумулација беде“.

Дакле, ако Годар у свом филму говори заправо о идеји комунизма, онда он, неминовно, беспоштедно критички приказује савремени капитализам који се цинично успоставља као „једини могући начин рационалне организације друштва“ (Бадију). У наслову његовог филма, утолико је заложена данас потиснута нада, добрим делом и у страху пред неделима државног социјализма, нада о истинској алтернативи постојећем поретку експлоатације. Шта, међутим, у својим позним, позним годинама, аутор о томе има да нам предочи?

„Филм социјализам“ је троделан. Први део, под насловом „Ствари као такве“, приказује нам, на једном броду, путнике који, очигледно из туристичких побуда, плове Средоземним морем. Садржаји разбибриге смењују се ту са садржајима који оптерећују сећања и савести. За једне то су трауме из Стаљинове или Хитлерове диктатуре, за друге – ратни злочини. „Наша Европа“, други део филма, уводи нас у адолесцентске проблеме у једној четворочланој породицу, док нам трећи, „Наше човечности“, пажњу усмерава на културну баштину Египта, Палестине и Грчке, те на савремено револуционарно наслеђе акумулирано у догађајима у Одеси, Напуљу и Барселони.

Ненаративан, „Филм социјализам“ је дигитално видео-писмо које, у својој нецеловитости, подсећа на пиктографске остатке на делићима плоча из неког древног доба, у овом случају, епохе двадесетог века. Дијалози у њему нису психолошки засновани и представљају изрицање идеја. Језик на којем се говори је француски, али чујемо и немачки, руски и шпански, понеку реченицу и на италијанском. С времена на време, у облику титла искрсавају речи на енглеском као основни термини теме о којој се говори, са синтаксичком везом или без ње. На пример: рат свуда, идеје праве поделе, продати мој бизнис, друштво не држава, за УН криминал је изван питања...

Пред нама су, дакле, пароле, крхотине дискурса једног доба које је жудело за револуцијом пре него што је заборавило на своју жудњу, пароле које људи изговарају бестрасно и без љубави. Ти говорници су нам приказани без дубљег увида у њихову ситуацију. Ко су они?

У овом филму-социјализму међу персонама недостају радници и сељаци, дакле, они којима је социјализам (заправо комунизам) у својој првобитној намери првенствено хтео да притекне у помоћ, а касније се, у лику Партије која је постала власник средстава за производњу, успоставио као отимач њихове слободе. Годар не само да нам искључиво представља припаднике средње и више класе, оне који имају најмање личних разлога да желе друштвену промену, него и говори управо из те друштвене позиције, тако да његов филм, који се могао звати „Комунизам“ или „Капитализам“, губи субјекат који би својом егзистенцијалном ситуацијом представљао инхерентну критику капитализма.

Добар пример за ово отуђење од сопствене теме налази се и у краткотрајној појави Алена Бадијуа који, у празној учионици (дакле, позирајући), држи предавање о пореклу геометрије. То траје свега десетак секунди. Пред празним аудиторијумом, ово предавање значајног филозофа – који баш у то време кад Годар снима свој филм држи, у лондонском Институту за образовање, на конференцији „О идеји комунизма“ истоимено предавање у којем, између осталог, запажа да „и данас налазимо широко распрострањене зоне крајње беде унутар самих богатих држава“ – можда (метафорично) указује на незнатност интелектуалног у поплави меркантилног, али ништа не говори управо о широко распрострањеним зонама крајње беде. Није, наиме, празан универзитетски амфитеатар симбол савременог света, него је то фабрика са уморним и минорно плаћеним радницима који, углавном у Кини, али и у богатим земљама Запада, раде за туђи рачун, а на своју пропаст. О тим погонима у којима су људи једни од других одвојени преградама како не би губили пажњу са фабричког задатка, без права да и на тренутак напусте радно место током радног времена, нема ни помена у Годаровом „Филму социјализму“, као што нема помена ни о Европској унији као својеврсном апартхејду који у своје границе не пушта ни становништво сопственог истока – упркос томе што је његова основна тема управо Европа.

 „Бедна Европа, запоседнута патњом, понижена слободом“, исписује Годар у свом филму, одмах потом постављајући и питање: Quo vadis Europa, које би, дакако, представљало од датог бољи наслов за овај филм, иако ни само није добро, јер овде не само што нису видљива места патње у Европи и за Европу, него је субјекат воље за друштвену промену дат у виду буржуја чија се слика данас цинично нуди као културни идеал. Могао је овај филм, како је наговештавао његов наслов, бити и кошмар буржуја, али, та интенција/идеја у њему је, као у сну, заменила актере.