Košmar buržuja

Novi film Žan-Lika Godara, premijerno prikazan u maju ove godine na filmskom festivalu u Kanu, svojim naslovom „Film socijalizam“, uprkos izjavi reditelja da u njegovim delima „nikada nema intencije“, za gledaoca je intencionalan. On, naime, unapred orijentiše gledaočevu radoznalost na pitanje: Da li je u filmu na delu odnos prema socijalizmu kao polovičnom etatističkom projektu koji je nedavno propao, ili kao elementima socijalne brige dosegnutim u skandinavskim zemljama, ili, pak, kao ideji zajednice slobodnih i jednakih, dakle, kao „zanosnom zadatku“ bez kojeg čovek nije istinski (politički) subjekat.

U intervjuu datom Seržu Kaganskom i Žan-Marku Lalanu tokom Kanskog festivala, Godar kaže da je „Film socijalizam“ mogao biti naslovljen i kao „Komunizam“ i kao „Kapitalizam“. Autorska intencija, makar i podsvesna, ovde postaje razgovetna. Ukoliko je film mogao svejedno biti naslovljen tako oprečnim imenima za antagonističke procese, jer se jedino u ideji komunizma bez ostatka likvidira kapitalizam, onda to znači da je ovde posredi „priča“ o kapitalizmu u svetlosti ideje komunizma, što je u skladu sa Marksovom definicijom opšteg zakona kapitalističke akumulacije, datom u „Kapitalu“: „Akumulacija bogatstva istovremeno je akumulacija bede“.

Dakle, ako Godar u svom filmu govori zapravo o ideji komunizma, onda on, neminovno, bespoštedno kritički prikazuje savremeni kapitalizam koji se cinično uspostavlja kao „jedini mogući način racionalne organizacije društva“ (Badiju). U naslovu njegovog filma, utoliko je založena danas potisnuta nada, dobrim delom i u strahu pred nedelima državnog socijalizma, nada o istinskoj alternativi postojećem poretku eksploatacije. Šta, međutim, u svojim poznim, poznim godinama, autor o tome ima da nam predoči?

„Film socijalizam“ je trodelan. Prvi deo, pod naslovom „Stvari kao takve“, prikazuje nam, na jednom brodu, putnike koji, očigledno iz turističkih pobuda, plove Sredozemnim morem. Sadržaji razbibrige smenjuju se tu sa sadržajima koji opterećuju sećanja i savesti. Za jedne to su traume iz Staljinove ili Hitlerove diktature, za druge – ratni zločini. „Naša Evropa“, drugi deo filma, uvodi nas u adolescentske probleme u jednoj četvoročlanoj porodicu, dok nam treći, „Naše čovečnosti“, pažnju usmerava na kulturnu baštinu Egipta, Palestine i Grčke, te na savremeno revolucionarno nasleđe akumulirano u događajima u Odesi, Napulju i Barseloni.

Nenarativan, „Film socijalizam“ je digitalno video-pismo koje, u svojoj necelovitosti, podseća na piktografske ostatke na delićima ploča iz nekog drevnog doba, u ovom slučaju, epohe dvadesetog veka. Dijalozi u njemu nisu psihološki zasnovani i predstavljaju izricanje ideja. Jezik na kojem se govori je francuski, ali čujemo i nemački, ruski i španski, poneku rečenicu i na italijanskom. S vremena na vreme, u obliku titla iskrsavaju reči na engleskom kao osnovni termini teme o kojoj se govori, sa sintaksičkom vezom ili bez nje. Na primer: rat svuda, ideje prave podele, prodati moj biznis, društvo ne država, za UN kriminal je izvan pitanja...

Pred nama su, dakle, parole, krhotine diskursa jednog doba koje je žudelo za revolucijom pre nego što je zaboravilo na svoju žudnju, parole koje ljudi izgovaraju bestrasno i bez ljubavi. Ti govornici su nam prikazani bez dubljeg uvida u njihovu situaciju. Ko su oni?

U ovom filmu-socijalizmu među personama nedostaju radnici i seljaci, dakle, oni kojima je socijalizam (zapravo komunizam) u svojoj prvobitnoj nameri prvenstveno hteo da pritekne u pomoć, a kasnije se, u liku Partije koja je postala vlasnik sredstava za proizvodnju, uspostavio kao otimač njihove slobode. Godar ne samo da nam isključivo predstavlja pripadnike srednje i više klase, one koji imaju najmanje ličnih razloga da žele društvenu promenu, nego i govori upravo iz te društvene pozicije, tako da njegov film, koji se mogao zvati „Komunizam“ ili „Kapitalizam“, gubi subjekat koji bi svojom egzistencijalnom situacijom predstavljao inherentnu kritiku kapitalizma.

Dobar primer za ovo otuđenje od sopstvene teme nalazi se i u kratkotrajnoj pojavi Alena Badijua koji, u praznoj učionici (dakle, pozirajući), drži predavanje o poreklu geometrije. To traje svega desetak sekundi. Pred praznim auditorijumom, ovo predavanje značajnog filozofa – koji baš u to vreme kad Godar snima svoj film drži, u londonskom Institutu za obrazovanje, na konferenciji „O ideji komunizma“ istoimeno predavanje u kojem, između ostalog, zapaža da „i danas nalazimo široko rasprostranjene zone krajnje bede unutar samih bogatih država“ – možda (metaforično) ukazuje na neznatnost intelektualnog u poplavi merkantilnog, ali ništa ne govori upravo o široko rasprostranjenim zonama krajnje bede. Nije, naime, prazan univerzitetski amfiteatar simbol savremenog sveta, nego je to fabrika sa umornim i minorno plaćenim radnicima koji, uglavnom u Kini, ali i u bogatim zemljama Zapada, rade za tuđi račun, a na svoju propast. O tim pogonima u kojima su ljudi jedni od drugih odvojeni pregradama kako ne bi gubili pažnju sa fabričkog zadatka, bez prava da i na trenutak napuste radno mesto tokom radnog vremena, nema ni pomena u Godarovom „Filmu socijalizmu“, kao što nema pomena ni o Evropskoj uniji kao svojevrsnom aparthejdu koji u svoje granice ne pušta ni stanovništvo sopstvenog istoka – uprkos tome što je njegova osnovna tema upravo Evropa.

 „Bedna Evropa, zaposednuta patnjom, ponižena slobodom“, ispisuje Godar u svom filmu, odmah potom postavljajući i pitanje: Quo vadis Europa, koje bi, dakako, predstavljalo od datog bolji naslov za ovaj film, iako ni samo nije dobro, jer ovde ne samo što nisu vidljiva mesta patnje u Evropi i za Evropu, nego je subjekat volje za društvenu promenu dat u vidu buržuja čija se slika danas cinično nudi kao kulturni ideal. Mogao je ovaj film, kako je nagoveštavao njegov naslov, biti i košmar buržuja, ali, ta intencija/ideja u njemu je, kao u snu, zamenila aktere.