Историчар са „квиском”

За разлику од неких својих имењака и презимењака који се такође појављују у српској јавности, он (а) никад није носио браду; (б) није се бавио дизајном нити музичком продукцијом и (ц) није запослен у „Паркинг сервису”, али је (д) написао неколико запажених стручних књига и (е) победио у најпознатијем квизу бивше „велике Југославије” – „Квискотеци”. Ко је наш саговорник? 

Тачан одговор је – др Предраг Марковић Пеђа, историчар и публициста, рођен 6. септембра 1965. у Београду; син Јована (први приватни филмски продуцент у Југославији) и Милке (професор руског језика); млађи брат Данице (ветеринар, писац и мајка троје деце) и старији брат Милене (награђивани драмски писац, песник и филмски сценариста); супруг Владиславе, познатије као Сара (дипломирала је филмску и драмску продукцију, ради у Градској библиотеци) и отац 16-годишњег Вуксана и 14-годишње Мионе (обоје су одлични ученици Прве београдске гимназије и омладински активисти – он у Центру за права детета, она у еколошком клубу „Мирабела”).

Био је члан Савета за брендирање Србије, члан је Управног одбора РТС-а, в.д. председника Управног одбора Музеја историје Србије и члан Комисије за одликовања на чији је предлог Легији и другим осуђеним злочинцима из ЈСО одузето ордење које им је додељено под Милошевићевим режимом.

После такмичења отишао у легенду

Пеђа Марковић је, кажу, од малих ногу био паметно, озбиљно, савесно и радознало дете, кога је одувек занимало оно што се дешава око њега – и зашто. „Још као клинац од пет-шест година сам заволео историју”, додаје. Са 15 година је постао најмлађи студент Београдског универзитета (положио је потребне испите и уписао се након завршеног првог разреда средње школе), дипломирао је историју са 21 годином и просечном оценом 9,88, у тридесетој је постао доктор историјских наука, објавио је неколико научних књига и написао или превео стотинак стручних текстова из друштвене историје, историје културе и медија (на српском, енглеском и немачком језику), усавршавао се у Лондону, Берлину и Будимпешти, научни је саветник у београдском Институту за савремену историју и редовни професор на Факултету за медије и комуникације универзитета Сингидунум, учесник многобројних телевизијских дебата… али највећу славу је, ипак, стекао учешћем у „Квискотеци”.

– Нећете, ваљда, опет о томе? – невољно је прихватио позив на разговор тек пошто смо га уверили да нам није намера да га још једном, по ко зна који пут, вратимо две деценије унатраг кроз време, у 1990. годину, кад је као млади и згодни сарадник Института за савремену историју „прегазио” све остале учеснике најпопуларнијег квиза у историји Југославије и непобеђен отишао – у легенду.

Досадило му је да га новинари увек изнова питају једно те исто. Како се уопште одлучио на учешће у загребачкој „Квискотеци”? (Пријавио га је зет, којег је Пеђа касније победио у том истом квизу). Шта мисли о аутору Лази Голужи ? („Генијалац и највећи професионалац тадашње југословенске телевизије, паметан и образован човек који је размишљао на исти начин као и ја – нека питања готово да сам могао да предвидим.”) Какви су били квизовинекад, а какви су сад? („У оно време су постојала само два ТВ програма у земљи, па су сви – 17 милиона људи – гледали Квискотеку, а она је и прављена тако да је може пратити најшира публика: од такмичара се није тражило неко специфично знање, већ широка општа култура, такмичарски дух, брзина и хладнокрвност. Многобројни квизови који су преплавили готово све ТВ програме последњих година сасвим су другачијег типа, имају мање гледалаца, мањи су и буџети, а нажалост опао је и ниво образовања учесника”).

– Било је то предивно младалачко искуство, мада не бих да прецењујем његов значај. Имао сам среће да сам се појавио у квизу пред крај, кад је већ имао огромну популарност, а чињеница је и да су „формати” из бивше Југославије остали познати на целом том простору, често и више него што реално заслужују. Касније сам упознао многе „квизомане” који су, сматрам, били бољи од мене – примећује Пеђа Марковић.

Ипак признаје да је учешће у „Квискотеци” на много начина обележило његов живот. Прославио се, освојио главну награду (школа језика у Вашингтону уз џепарац од 10.000 марака), од такмичара постао онај који саставља питања за учеснике квизова („Златна жица”, „Знам да знам”, „Сам против свих”, „Високи напон”) а као дугогодишњи „сакупљач непотребног знања“  почео је другим очима да посматра и саму историју. Постао је свестан важности „ситница” које многи историчари потцењују и занемарују.

– Најзанимљивији део друштвене историје одиграва се свакодневно у нашим животима, кроз појаве које сви осећамо, али их не запажамо – сматра Марковић.

Симболика шверца у градском превозу

Ово откриће се одразило и на избор тема у његовим новијим текстовима: „Историја секса у Србији”, „Гејтс и богати Срби”, „Срби и контејнери”, „Сва власт женама”… У књизи „Трајност и промена” послужио се призорима из „социјалистичке и постсоцијалистичке свакодневице у Југославији и Србији” да покаже како се мењао систем вредности и однос обичног човека према идеологији, власти, традицији и савременим вредностима. Рецимо, пример „шверцовања” у београдском јавном градском превозу упутио га је на питање поверења грађана у институције, а избор имена која су Срби најчешће надевали својој деци у одређеним периодима указао је на раст или на опадање (интер)национализма. Са распадом Југославије нестала су „неутрална” имена попут Горана, док су вртиће и школе преплавила стара хришћанска, библијска имена као Лука, Матија или Марко и она из доба Немањића – Стефан, Немања, Урош…

Једном ногом у ципели, другом у опанку – тако је, судећи по илустрацији на насловној страни поменуте књиге, аутор видео нашу друштвену транзицију. Шта ли ће се наћи на корицама његове наредне књиге „Српска сексуална револуција – односи међу половима у 20. веку”?

– Код нас се мало зна о историји приватног живота. Тешко је истраживати оно о чему се ћути. Какав је био љубавни живот наших прабака? Није свугде бележен ни датум њиховог рођења, а камоли њихове интимне исповести – примећује наш саговорник.

Са новом књигом, коју, како најављује, пише „у четири руке” са Владимиром Кецмановићем не би требало да има таквих проблема, с обзиром на то да је предмет истраживања – Тито.

– У последње време сам се доста бавио углавном неполитичким, како се овде сматра „мање важним” историјским темама (обичаји, односи међу половима, медији, сексуалност, историјат породице и рода…), а мајка ме стално пита када ћу да се вратим „правим” стварима и напишем још једну „озбиљну” историјску књигу (она не признаје ништа испод 700 страна). Кажем јој да сам сад окупиран просветитељским радом, у који сврставам и своје наступе у јавности и на телевизији, да ћу писати још „дебелих књига”, али ни ово није изгубљено време, све док успевам да пренесем неку добру идеју и вредну поруку.

Често се говори да телевизија заглупљује људе, па ипак она је много учинила за подизање општег нивоа знања у народу, преко специјализованих емисија из области образовања, науке, културе и уметности (па и квизова), веома је утицајан медиј и интелектуалци би требало да га искористе за добробит грађана. Проблем је, међутим, што се тамо све више појављују бахати ликови који мисле да умеју о свакој теми да причају и сваког саговорника да „поразе” Недостају нам образоване, културне, стручне особе. То је још један од српских митова, да смо изузетно паметан и образован народ. А у ствари… – застаде Предраг Марковић замишљен у пола реченице.

Какви су у ствари Срби сазнаћемо у једној од наредних његових књига.

------------------------------------------------------------

Спасао га „Политикин Забавник”

Уверен да од сваког знања има неке користи Пеђа Марковић је и редовни читалац разних поучних рубрика у „Политикином Забавнику” – што му је једном приликом спасло живот!

– Тог 30. априла 1994. године смо мој отац, мајка, тетка Ковиљка Милачић и ја кренули са течом Милованом Мушовићем његовим новим „мерцедесом” на сахрану омиљеног ујака све деце у мојој породици Слобе Дедића у Подгорицу. Лимузина је јурила Ибарском магистралом по дивном пролећном сунчаном дану све до Златибора. Онда је небо наједном посивело од надолазеће непогоде. Дремао сам на предњем седишту. Приближавали смо се Пријепољу. Пробудило ме кршење грана и лишћа. Аутомобил се прво вртео око себе као оне справе у луна-парку, а онда је полетео право у црни бездан. Сећам се тамне хладне воде свугде око мене. Схватио сам да смо на дну реке, заробљени у затвореној лимузини. Ипак, нисам паничио: сетио сам се да сам у „Политикином Забавнику” једном прочитао да кад возило потоне треба сачекати да се притисак изједначи, да би могла да се отворе врата. Тако сам и поступио, док ме најзад вода није, као чеп, избацила на површину – присећа се познати историчар, који је ову своју авантуру описао у причи „Црни бездан” објављеној, наравно – у „Политикином Забавнику”.

 ------------------------------------------------------------------------

„Геј” јунаци из српске прошлости

У једном од поглавља књиге о сексуалној револуцији у Србији Предраг Марковић се бави и „геј” популацијом, па каже да су и неки чувени српски политичари, државници, научници и интелектуалци били хомосексуалци – рецимо принц Ђорђе Карађорђевић, генерал Петар Живковић, математичар Мика Алас, правник и писац Слободан Јовановић…

– Склоност ка истом полу међу мушкарцима јача посебно у патријархалним и ратничким културама, где је често повезана са презиром, чак мржњом према женама („попишуљама”, „женетинама”), док је хомофобија изражена у друштвима у кризи, у којима економским и политичким губитницима „мушкост” остаје једино што још имају – објашњава наш саговорник.

 -----------------------------------------------------------------------------

Добрица Ћосић и улица Трнове Ружице

Својим контроверзним написаним или јавно изговореним речима Пеђа Марковић је последњих година стекао и нове поштоваоце, али и љуте критичаре. Ове потоње нарочито кад је исказао неподељену подршку свом додуше даљем рођаку Добрици Ћосићу („он је мојој породици толико пута у животу несебично прискочио у помоћ”), док је многе Београђане одушевио предлогом Комисији за називе тргова и улица српске престонице да београдске улице понесу имена ликова из домаће и светске књижевности, као што су Коштана, Николетина Бурсаћ, Биберче, Баш Челик, Пепељуга, Трнова Ружица…

------------------------------------------------------------------------------------------ 

Уместо лопте „јурио” – књиге

Био је ситна, болешљива беба, једва је преживео, и то пре свега захваљујући љубави, упорности и пожртвованости мајке Милке. Док су друга деца јурила за лоптом, њен Пеђа је јурио – за књигама. Никад није био спортски тип, па је, каже, и девојке освајао памећу. Није случајно што и његова супруга Сара ради у Градској библиотеци! Додуше, нису се тамо упознали. „Виђали смо се две године на разним местима, и обично смо једно друго страшно нервирали. А онда смо се, на други поглед, помније загледали... и ево, сад смо нераздвојни“, каже Сара, која је свом зачитаном мужу одавно опростила што уместо помоћи око кућних послова нуди – приче о њиховом историјату.