Нови Одисеји

Кад су могли они онолико, можете и ви оволицко. То би најрадије суграђанима поручили многи лидери: поводом обрта у судбини тројице новозеландских дечака, који су, у чамцу, чак 50 дана били изгубљени на пучини Тихог океана, све док их у беспућу није спасао рибарски брод, наишавши на њих само зато што је скренуо изван уобичајене путање.

На родном им острву Атафу већ су били оплакани, па је вест о њиховом спасавању доживљена као „чудо”, да постоји излаз и из безнађа. Клинци, двојица са 15 и један са 14 лета, издржали су ванредна искушења, прехрањујући се неколико дана понетим кокосима, па онда уловљеним рибама и једном птицом која је слетела међу њих, док су жеђ утољавали скупљеном кишницом. Били су исцрпљени,али бодри,изјавио је капетан спасилац.

Исход драме је разгалио све, па и лидере који већ две године крмаре националним бродовима не би ли их некако извукли из узбурканих економских „недођија”. Док још тумарају за изласком из кризе и као нови Одисеји уверавају народе да су надмудрили свакојаке „немани”, сада на конкретном случају могу да појачају поруку сународницима: будите као тројица пацифичких малишана и следбеници Пенелопе –издржљиви до хепиенда.

Савремене загубљености изгледају, засад, компликованије од Хомеровог епа. „Убрзана историја” је девалвирала стрпљење и истрајност. Стога је, ваљда, ревалвирала машту, која сугерише да је слоган буна из 1968. „Будимо реални, захтевајмо немогућно” сазрео за остваривање.

Као да је настала нова религија по којој се оно што се сматрало немогућним промовише као излаз из невоља насталих „претераним” коришћењем „неограничених” могућности. Следи сажети списак реализација „невероватности”, у 12 тачака, уз подразумевање већ често навођеног парадокса да САД и Кина –једина суперсила и преостала сила којој је на челу комунистичка партија –делују као економски сијамски близанци.

1.Упркос изобиљу добара, најупадљивија мера је стезање каиша;

2. иако се демократија шири, продубљују се разлике између богатих и сиромашних, често више унутар једног него између система;

3.дугови начињени у трци елите за профитом сваљују се на леђа маса;

4.колевка разних доминација, Европа се додатно обједињава да би могла да одоли спољној конкуренцији која јој угрожава државу благостања;

5.као Немачка и Јапан после после пораза у Другом светском рату, после краха у Хладном рату сада се као глобални актер реафирмише Русија;

6.Москва тежи партнерству с НАТО-оми слободној трговинској зони са ЕУ;

7.Индија и Бразил се из „трећег” селе у „први” свет;

8.у име безбедности, подривене терористичким акцијама, смањују се грађанске слободе иако су се оне показале као предуслов просперитета;

9.рекордна комуникативност посредством Интернета прераста и у средство крађе идентитета и пласирања дезинформација;

10.организовани криминал и корупција често надмашују домете и националних и интернационалних поредака;

11. мада је цела прва деценија новог миленијума усредсређена на борбу против тероризма, државе га још нису јединствено дефинисале;

12. нема сагласности ни око приступа климатским ломовима иако су погубнији од ратова.

У току су одисеје за „новим складом”, с престројавањима ка још неискушаном сплету изазова. Застарело је схватање да политичари треба искључиво да брину о националној економији – потребно је да воде рачуна и о последицама њихове политике по свет, сматра је шеф ММФ-а Доминик Строс-Кан. Британски историчар Тимоти Гартон Еш се у „Гардијану” залаже, при том, за ново континентално комбиновање с челном улогом Берлина, па предлаже усклађивање по коме би 70 одсто земаља еврозоне прихватило више немачких одлика док би се Немачка одрекла 30 процената својих карактеристика.

Ауторка у румунском магазину „Стара дилема” предлаже реформу капитализма у источној Европи како не би понављао „социјални инжењеринг” бившег комунистичког режима који је „патње у садашњости приказивао као цену за светлу будућност”. Шпански „Публико” замера што „демократски изабране институције социјална права жртвују да би смириле финансијере који су изазвали катастрофу”.

Кажњавати грађане због банкарских грехова је горе од криминала, то је груба грешка, подсећа амерички нобеловац Пол Кругман у „Њујорк тајмсу”. Морамо да властима искажемо незадовољство, узвикују масе демонстраната на разним странама света.

Не оспоравају се при том темељи демократије и тржишне економије. Стрпљење грађана истањили су владајући мањкови правичности и саосећајности.

Листајући Интернет ових дана, приметио сам да је чак и опасност од рата (нуклеарних обриса) на Корејском полуострву стављена у други план. Јер, Кореје су проверене Пенелопе, које на „повратак Одисеја” (сједињавања) чекају већ 60-ак година, док у другим чекаоницама кључа нестрпљење.