Камени болесник

Од нашег специјалног извештача

Каиро – Са осећањем страхопоштовања поново стојим пред Сфингом, поносним симболом моћи и мудрости египатског Старог краљевства, највећом монолитном статуом на свету чије фараонско лице на лављем телу већ 4.600 година сваког јутра дочекује зраке излазећег сунца.

Како су у та далека времена једино прикази фараона и животиње која га чува били допуштени, Сфинга је остала највећи споменик египатске архитектуре који, иако одудара од једноставне структуре оближњих пирамида Гизе, стоји као симбол и чувар моћи фараонских некропола. Саградио ју је, сматра се, фараон Кефрен, син фараона Кеопса.

По старој египатској легенди, уписаној хијероглифским писмом међу шапама 22 метра високе, шест метара широке и 73,5 метара дугачке скулптуре, Сфинга се после 1.200 година постојања обратила младом принцу фараонске 18. династије.

„Плоча снова” каже да је принц заспао под Сфингом која је дотле до свог врата била затрпана песком. Уснуо је, а Сфинга му је у сну обећала да ће уколико је откопа постати краљ Египта. Фигуру за коју се верује да је тада била колоритно декорисана ослободио је песка и – постао фараон Тутмозис Четврти.

Сфинга је само пет векова под ведрим небом. Сасвим довољно да после тог времена проведеног међу људима, ветровима, кишама, па и аутомобилима, мистична камена фигура тела лавице и људске главе – чувар три велике пирамиде у близини долине храмова – данас поново мора да тражи заштиту.

Археолози сматрају да је пустињско ћебе, које је Тутмозис Четврти прво скинуо са Сфинге да би је њиме онда поново прекрио, очувало древни споменик од разорне људске руке и зуба времена.

Египтолози, геолози, електроничари, хемичари, конзерватори и рестауратори већ деценијама се труде око тога како Сфингу да спасу од пропадања.

Време је Сфинги до сада већ однело церемонијалну фараонову браду, украсни симбол свете кобре, делове ушију и нос. Да ли је нос уништио суфски иконокласт у 14. веку? Отомански војници на вежби гађања? Или, противно увреженој причи, Наполеоново ђуле?

Чувени продорни поглед и тајанствени осмех данас се једва назиру. Деценије од 1905. до 1925, када је комплетна Сфинга последњи пут ископана из песка, нанеле су јој више штете него сви претходни миленијуми. Смог Каира увелико се уселио у подножје „талисмана Нила”, једног од најфасцинантнијих споменика људске цивилизације.

Научницима је мала утеха што сматрају да је Сфингина глава, за коју се претпоставља да чува лик фараона Кефрена – што би био најстарији ичији портрет тих размера – због слабог квалитета камена морала да се дотерује већ од првих година свог постојања. Чврсти камени блокови коришћени пре 2.000 година за поправке 12 метара дугих Сфингиних шапа нестали су без трага.

„Најбоље би било да Сфингу поново прекријемо песком”, рекао је својевремено Захи Хавас, прослављени садашњи шеф египатског Врховног савета за антиквитете и бивши директор платоа Гизе.

Нико није сигуран шта је најбоље учинити. Ко год нешто предложи, одмах га критикују и странци и Египћани.

Својевремено се покушало са убризгавањем хемикалија у порозну камену структуру Сфинге, али круњење са каменог болесника се само убрзало. Читав серијал нестручних покушаја забележен је у периоду 1981–1987.

Појединци и институције из иностранства зазирали су од помагања домаћинима у страху да се не обрукају пред славном и моћном Сфингом. Испоставља се да су најефикаснији начини заштите управо они из фараонског, односно римског времена. Повремена замена оштећених делова. Без претензија да се то не види, што је уочљиво.

После година одлагања терапије и неспоразума око најбољих рецепата, Египат се, заједно са Унеском, одлучио на амбициозни програм заштите уз помоћ америчке технологије. Пројект комбинује старе фотографије и целокупну доступну документацију од 1850. до данас, египатски рад и ултрамодерну технологију.

„Не можемо да јој повратимо изглед који је имала пред фараонима, али можемо да је вратимо у 1925”, сматра директор америчког Гетијевог института који је позван у помоћ.

Озбиљан проблем су подземне воде које теку само четири метра испод каменолома у коме је Сфинга постављена и направљена од кречњака старог 70 милиона година. Вода се по принципу капилара пење навише, увлачи у структуру споменика, раствара соли у кречњаку омогућавајући им каснију кристализацију на површини која узрокује фрагментацију и осипање,

Да би се Сфинга спасла од подводних вода, на стратешки важним местима избушено је пет узаних канала дубоких 20 метара: по једна у близини сваке Сфингине шапе, једна између њих и још две позади.

Ситуацију додатно погоршавају ветрови из Западне пустиње који доносе додатне количине соли.

Ископана из свог миленијумског мира и постављена пред људе, Сфинга и даље тајанствено ћути. И чува своје тајне.

Многи и данас верују да се испод Сфинге налази изгубљена цивилизација – Атлантида или нека коју су донели ванземаљци. Сада су актуелне теорије да ће за две године у Гизи бити пронађена упутства која ће спасти свет од судњег дана предвиђеног за 21. 12. 2012.

„Халуцинације пирамидиота”, узвраћа Хавас трљајући под руком „стетсон” шешир који му је прибавио надимак Индијана Џонс.

Нема археолошких доказа о постојању лавиринта испод пирамиде фараона Аменемхата Трећег који ови залуђеници покушавају да нађу. Нема доказа да се негде иза Сфинге крије велика палата или храм.

„То је глупост. Ништа на овом простору не припада Трећој династији. Најстарији докази људске активности на платоу Гизе припадају Четвртој династији”, каже Хавас кога су ТВ емисије о древном Египту убациле у сазвежђе светских звезда.

Последње деценије обављено је више радарских испитивања, посебно око Сфинге и источне стране Велике пирамиде. Проучавана је и Сфингина лева шапа. Ништа није пронађено.

Стари грчки мит каже да је Сфинга – што је грчка реч која означава „давитеља” – на стени код Тебе постављала загонетку пролазницима на коју ниједан човек није могао да одговори. Убијала их је све док се није појавио Едип. Одговорио је на загонетку, на шта се Сфинга сурвала у море.

Сфинга на платоу Гизе ћути. Посматрам дубоке засекотине по њеном лицу и мрље по боковима од старих и нових рестаурација. Чини ми се да помало тужно чека да неки данашњи Едип успешно одговори на загонетку: како је сачувати.