Језик, кућа и домовина

Крајем јуна ове године Француска Академија примила је у  друштво одабраних Алжирку Асју Ђебар као првог писца из земаља Магреба, својих некадашњих колонија, другог из Африке, најзад, четврту жену после Маргерит Јурсенар којој је 1981. године првој указана та част. Избор је дошао као круна педесетогодишњег књижевног рада и низа признања ауторки двадесетак књига преведених  на више од двадесет језика, романа, приповедака, есеја, музичких драма, два филма, некадашњој новинарки и  истрајном борцу за права арапске жене, од 1991, професору француске и франкофоне књижевности на Универзитету у Њујорку.

"Задовољна сам због франкофоне литературе Магреба", казала је седамдесетогодишња књижевница на вест да је изабрана. "Осећала сам, готово физички, да се ваша врата нису отворила само мени,  само мојим књигама, већ и још живим сенима мојих колега, писаца, новинара, интелектуалаца, жена и мушкараца из Алжира, који су деведесетих година животом платили што су писали, исказивали своје ставове или држали наставу – на француском".

Француска муслиманка

На вест о уласку ове књижевнице међу четрдесет "бесмртника" могло се чути и мишљење да је то чин измирења Француске и Алжира будући да је она "граничник између те две земље, између Истока и Запада". Ту граничну позицију, или, како је у обраћању академицима изрекла, цитирајући Дидроа, позицију некога ко се налази "напољу" да би боље био у самом средишту, Асја Ђебар је градила  од почетка свог бављења писаном речи.

Док  у очима Француза оличава Алжир,  у њеној домовини коју је више пута напуштала и враћала јој се, својевремено су је називали "француском муслиманком". Можда је то био један од разлога да књижевница која данас у свету  ужива велики углед (више пута је кандидована за Нобелову награду за књижевност), одлучи да јој, како је више пута изјавила, кућа и домовина буду језик. Француски језик.

"Пишем на језику некадашњег колонизатора који је постао неопозиви језик моје мисли, а и даље волим, патим, молим се (ако се, понекад, молим) на арапском, мом матерњем језику", казала је у беседи  на Сајму књига у Франкфурту где јој је 2000. године додељна награда за мир. Другом приликом објаснила је да на француском пише да би боље исказала своју алжирску посебност.

Од детињства је у много чему била прва, претходница, нарочито када је о арапској жени реч. То јој је омогућио, истаћи ће то небројено пута, отац, четрдесетих година прошлог века једини муслиман, учитељ у француској сеоској школи у Алжиру.

"Не бих постала писац да у десетој или једанаестој години нисам могла да наставим школовање, а то мало чудо постало је могуће захваљујући мом оцу, учитељу, човеку раскида и модерности насупрот муслиманском традиционализму који би ме, неминовно, одвео у затвор, међу девојчице удаваче". Отац који је кршио табуе  један је од јунака њених  проза са аутобиографским елементима, између осталих и приче "Мој отац пише мојој мајци", објављене код нас у књизи "Мајка је била добар човек" ("Деведест четврта", 1995), панорами списатељица савремене Африке.

Завршила  је  француску школу и стекла класично образовање (грчки, латински, енглески) као једина  муслиманка у разреду. У граду Алжиру ишла је у гимназију коју је, то воли да напомене, завршио Албер Ками, да би нешто касније у Паризу, била прва Алжирка на студијама у  елитној Екол Нормал Спериер (Ecole normale superieure). Тих година, од 1955. до 1959. подржавајући борбу своје земље за независност, бојкотовала је наставу и испите и била  нека врста ратног извештача са туниске границе.

За париски "Експрес" је 1962. године написала серију репортажа после победе алжирске револуције да би  двадесетак година касније, пошто је трећи пут отишла у изгнанство,  јавно  осудила "лудило претворено у насиље и злочине који су изобличили лице моје земље".

Исцељење душе

У двадесет првој години објавила је први роман "Жеђ" (1957) и изабрала свој књижевни идентитет. Рођена као Фатма Зохра Исмалајен, одлучила је да постане Асја Ђебар, а роман је дочекан  похвалама и назван делом "муслиманске Саган". Убрзо, после новог романа "Нестрпљиви" и приповедне књиге "Алжирке у свом стану" критика је препознаје као представницу женског писма са афричког континента упоређујући је са Египћанком Навал ел Садави.

"Она доноси преко Атлантика осмехе жена свог племена, слике исцељења душе" пише у једној критици, док сама списатељица каже: "У мојим књигама чује се одјек гласова многих жена, а оне нису  само интелектуалке или уметнице које чувају, као наду, своју моћ да сањају, истрајност свог сећања и,  нарочито, снагу своје побуне".

Велики подухват Асје Ђебар је  тетралогија објављивана осамдесетих и деведесетих година, покушај да се успоставе споне између прошлости Алжира, породичне повести и личног, аутобиографског. Романима "Љубав, фантазија" (1985), који је проглашен 2002. године  као један од дванаест најважнијих књига афричке литературе, "Сенка султана" или "Шехерезадина сестра (1987) и "Простран је затвор" (1995)  још се није придружио завршни том, а списатељица није крила да су јој узор били романи Маргерит Јурсенар. "Иако на такозваном страном језику, одлучила сам да се позабавим питањима моје земље: њеном историјом, идентитетом, њеним ранама, табуима, скривеним лепотама, колонијалном зависношћу кроз цео један век".

Традицијом и историјом своје земље бавила се и у два филма документарно-игране структуре, "Нуба, обред жена из Мон Шеноа" (1978) и "Зерда или песме заборава" (1982.) снимљеним у Алжиру, награђеним али затим дуго онемогућаваним да изиђу у свет.