Могућности једног клона

Тема клонирања у најновијем роману Могућност острва савременог француског писца Мишела Уелбека је провера тезе да је почетак слободе људска способност да ствара чуда. Слобода је, дакле, укорењена у ономе што нам измиче, што није под нашом контролом. Способност да чини чуда савремени човек види у моћи разума који му улива лажну наду да ће преузети божанска својства свеприсутности и свезнања. То води некој врсти когито-магије, чаролије мишљења. Декартову максиму можемо преиначити у Мислим, дакле могу, што свакодневно потврђује само један клик компјутерског миша.

Чежња за вечним животом а губитак вере у васкрсење као Божије чудо, ставља човека у центар демијуршког напора да сам себи буде Бог. За разлику од Божијег чуда где се ствари једноставно дешавају, без објашњења и одобравања разума и где је све што се чуда тиче хармонично повезано, људско чудо науке почива на конструкцији која мора да се рационално предвиди и објасни. У деловању нестварног суштина чуда се опире логици разума. Библијско обећање о васкрсу тела и душе код Уелбекових клонова осујећено је јер њима недостаје душа да би били потпуни.Читајући повест главног јунака, шоумена Данијела о његовим скечевима, љубавима према Изабели и Естер, о боравку у секти елохимиста, код клонова се јављају "емотивна присуства", нешто што не могу да артикулишу, али што им говори да без тога живот није стваран.

Еволуција не важи

Настало у времену заљубљеном у технику тело клона је и само конструкција. Правила прописана еволуцијом више не важе. Тело је престало да буде место природе и постало је место технике, која је у стању да силиконским имплатантима, уснама са убризганим колагеном, металним умецима и пејс мејкером преиначи његову природну слику.

Реч клон потиче од грчке речи грана. Клонирање подразумева одбацивање оног Другог, оно је одсуство узајамног учешћа у рађању које постаје ствар технике инспирисане смером стварања младица. Човек на неки начин пушта корење у ваздуху, кристалишући своје ћелије без другог бића. Тако се ствара нови поредак где су, на пример, Данијелови клонови истовремено његови синови и браћа близанци. Овакво размножавање проистиче из патње у којој човек мисли да може и треба да се ослободи потребе за другом особом, оно је последица страха пред могућношћу да се на стрампутици сретне биолошко Друго.

Уелбекови клонови су покушај да човек поново успостави прекинуту везу са самим собом. Сви се они крећу поред огромних огледала у којима се одраз одразовог одраза полако губи све до празне чауре са Данијеловим ликом, али и у тој  шупљој љуштури постоји волтажа људскости, некакав унутрашњи запис који наводи да се хода под звезданим небом, доживи узбуђење и патња. Тај запис се  код клонова активира читањем Данијелове аутобиографије. Записан живот, књижевност јесте окидач да се појави чежња, књижевност нас увек подсећа да је живот стваран тек ако успемо да га осетимо, а ако га осетимо, онда можемо и да га разумемо.

Белешке које читају клонови су транс у подсвесно – у снове, маштарије, у ерос. Оне им чак формирају и свест кроз причу о ономе што је било, јер суштину свести чини наш доживљај прошлости. Свест разуме ритам дана и ноћи, она води календар и схвата неповратност временског низа. Клонови осуђени на вечни живот немају ни праву свест јер у њој нема прошлости, нема рефлексије, нема туге ни трагичног доживљаја света, скоро да нема ничега. Кроз судбину клонова поновљена је прича о Хроносу који гута своју децу. Страсна повест оца-брата Данијела повући ће клона Данијела 25 да напусти "срећно" острво вечности и крене у живот где ће га сачекати смрт, али и узбуђење, јер успостављање царства Божијег на људски начин досадно је и предвидљиво, лишено опасних и дивних изазова. Ако човек убије смрт, поручује ова Уелбекова књига, сигурно ће убити и живот.

Наговештај раја

Како ће изгледати свет када човек буде престао да се рађа из материце? Природу више нећемо доживљавати као утробу у којој се све зачиње и оживљава. Вечност ће продубити одлагање којем су људи иначе склони, утишаће номадски дух и радозналост. За Уелбека је материца место спокоја, њени оргазмички покрети су својеврсна Морзеова азбука којом се саопштава нешто о доживљају вечног. Ниче, један од последњих верујућих у врхунце тумачи тај доживљај од пет-шест секунди као нешто што је више од љубави и што, кад би потрајало дуже, душа не би издржала.

"У тих пет секунди проживим читав људски век. За њих бих дао живот, не би било прескупо. Мислим да ће човек престати да рађа. Чему деца кад је циљ постигнут"′. И Уелбек верује у врхунце који немају везе са размножавањем. Задовољство је дато само за себе, као мали одломак огромне слике вечности, коцкице мозаика из Божијих простора.

Материце у Уелбековим романима катаклизмично нестају заједно са њиховим власницама. За мушкарца су оне загрљај слузокоже и ембриона, наговештај раја о којем говори Ниче. Али је тај рај изгубљен, врпца је прекинута. Човек све више губи таленат за љубав, а самим тим и за секс,  јер су љубав и секс у јединству. Заједничка им је једна врло битна ствар: спремност да се неком приближимо. Голи можемо бити лепи, са привлачним или неугледним гениталијама, али ако се не јави макар симпатија не догађа се готово ништа.

Оголивши утопију о вечном животу кроз генетски инжењеринг Уелбек слика љубав и сексуалност и даље као тајну. Нелагодност у сексу није само тема модерног доба, људи су се у вези са љубављу одувек осећали несрећни. Мушки ликови у свим његовим романима (Платформа, Проширење подручја борбе, Елементарне честице) једна су слика мушкарца који никад неће разумети оно битно. Сви они осећају да им је ускраћен приступ ономе што се збива негде у унутрашњости жене, где би они желели да уђу како би учествовали. Интровертност женске сексуалности држи их по страни тајне у коју не могу да приступе,Мушкарац је у улози просјака који чека пред вратима, он је посматрач изопштен из мистерије, онај који плови архипелагом док острва тајанствено нестају са видика и изненада се појављују из дубина мора.