Занимљиве идеје

"Једна и друга" Бота Штрауса (2005) је фрагментарна, црнохуморна драма са сонговима, чији су главни ликови Инза и Лизи које поново постају пријатељице, након тридесетогодишње свађе чији је узрок била љубав према истом мушкарцу. Текст симболички анализира постблоковско друштво, општи губитaк наде и идеала, као и односе у дисфункционалним породицама, усамљеност и тешкоће у емотивној комуникацији, проблеме мазохизма и инцеста, релације између полова, итд.

Представа у режији Ивице Буљана постављена је као интенционални, самосвесни кич, у маниру поп-арта, са јасном идејом ироничне деконструкције програма масовних медија који дефинишу свакодневицу савремених друштава. Дизајн позорнице, сценографске детаље (Нумен), као и одећу ликова (Ана Савић-Гецан), карактерише ретро стилизација. Ироничну базу представе, осим кич дизајна, ствара и врло театралан плес извођача, који прати њихове сонгове, као и присуство два наратора. Они успостављају ироничан однос према обрасцима популарне културе: представа почиње нараторовим читањем биографије Бота Штрауса (Ладо Лесковар). Обучен у бело одело, он овај текст изговара свечаним и озбиљним тоном, што је ауторефлексиван поступак који, истовремено, пародира и едукативне телевизијске емисије. У току представе он иницира и дискусију о смислу позоришта у данашњем друштву, тврдећи да је примарна функција театра критика доминантног система вредности.

Ова врста ауторефлексивности, као и њена радикална фрагментарност, представу чине постдрамском (према дефиницији Лемана). Сврха савременог театра је и предмет монолога једног од ликова који распуштене косе и голих груди, превише енергично, као неки лажни Месија, на пољском језику, говори о пракси постдрамског позоришта. Овај део текста не постоји у Штраусовом комаду већ представља редитељску надградњу која, такође, има аутоироничан смисао, инхерентан постдрамском позоришту. Чињеница да познати поп певач Ладо Лесковар игра у представи, у овом  аутоироничном концепту има амбивалентан смисао који проблематизује битан феномен популарности у савременом медијском друштву.

Представа "Једна и друга" приказује постмодерни свет као друштво без вредности и идеала, у којем су људи неповратно усамљени и изгубљени. Емотивни и сексуални односи егзистирају као празни, механички, скоро насилни чинови, нека врста чисте форме. Идеју обесмишљености сексуалности у савременом друштву редитељ је ефектно представио у сцени "сексуалне терапије", која, такође, не постоји у Штраусовом тексту: уз амбијенталну, псеудомедитативну музику, пет парова покушава да оствари контакт. Драстична стилизованост ове сцене јасно критикује комерцијалну, а суштински промашену експлоатацију еротике у савременим западним друштвима.

Ипак, и поред великог потенцијала текста, као и занимљивог и врло чврстог редитељског концепта Ивице Буљана, представа "Једна и друга" у целини не испуњава очекивања због недовољне убедљивости ликова. Глумци их стварају између реализма, када уобличавају њихове личне трагедије, и театралне транспарентности, када деконструишу клишее поп културе. При томе, њихова игра ни у једном ни у другом облику најчешће није довољно сугестивна, изоштрена ни ефектна, због чега несумњиво занимљиве идеје у великом броју случајева не успевају да заиста допру до публике: Маринка Штерн игра несрећну Инзу која често губи контролу и наступа као фурија, док Јања Мајзељ ствара лик флегматично изгубљене кћерке Елејн која емотивну празнину покушава да испуни путем спорта и штрикања. Нешто опипљивије је обликован лик Хенрика (Иван Рупник), мушкарца који је током представе битно одсутан, иако је он темељно одредио судбине свих актера драме. Он се појављује у једној краткој сцени, у финалу, када га Лизин син Тим проналази у друштву још једне несрећне невесте; да би побегао од сина, чији га долазак чини видно нервозним, он се инфантилно сакрије у фрижидер. Као карикатура мушкарца, дебељушкаст и неугледан, неспособан да прихвати одговорност, Хенрик трагично исмева животе жена које су због њега све жртвовале. Дакле, без обзира на ванредну формалну аутентичност и неспорни идејни потенцијал, "Једна и друга" у целини, нажалост, није свеобухватно битна представа.