Мађарски ход по мукама

Maђари су овог септембра изненада открили да политичке партије хоће и да слажу како би победиле на изборима. На затвореном састанку Социјалистичке партије, мађарски премијер Ђурчањ је упозорио да је економска ситуација веома лоша и да захтева радикалне мере. Проблем је што је Ђурчањ током априлске предизборне кампање тврдио сасвим супротно. Када је ово излагање доспело у јавност, у Будимпешти су избили највећи нереди од 1956. године до данас.

Неће бити да су се Мађари само због лагања толико потресли. Морали су до сада научити да је лагање, брутално и без мере, само део технологије сваке власти. Не може бити ни да се Мађари о стању економије информишу само код својих политичких партија.

Годинама уназад Мађарска је (уз Пољску) узимана за модел успешне транзиционе земље. Имиџ Мађарске је био тако добар да га ни лоша економска фактографија није могла угрозити. А фактографија није била сјајна – у првих десет транзиционих година просечна стопа привредног раста била је нешто нижа од нулте. Иако боља у каснијем периоду, мађарска просечна годишња стопа раста од 1989. године до данас није прешла 2,5 одсто. Чињенице су на крају довеле до промене имиџа.

Месецима уназад инострани економски аналитичари указују на озбиљне проблеме мaђарске економије. Присутан је и страх да би погоршавање економске кризе у Мађарској могло да доведе до ланчане реакције у рањивим источноевропским економијама и Турској. Ланчана реакција овде значи бег капитала. Тако би Мађарска, попут Тајланда 1997, могла одиграти улогу иницијалне каписле нове економске кризе.

По Толстоју, све срећне породице личе једна на другу. У економији је супротно – све транзиционе економије у кризи личе једна на другу.

Мађарска има висок дефицит биланса текућих плаћања и он би у овој години могао бити између 9 и 10 одсто бруто домаћег производа (БДП). Мађарски спољни дуг је са 21 милијарде долара у 1990. години нарастао на око 88 милијарди у 2006. Читалац већ погађа да су се грађани, привреда и држава енормно девизно задужили и да је форинта прецењена. Локалне банке то одавно знају, па се од очекиваног пада форинте штите тако што одобравају углавном девизне кредите.

Како је Мађарска већ продала готово све што је имала, па се не може помоћи приходом од приватизације, годишњи буџетски дефицит стално расте. Само у овој години дефицит би могао достићи 10 процената БДП-а. У складу са тим, и укупни кумулирани јавни дуг би у 2006. години могао износити око 65 одсто БДП-а. На све ове муке долази и упозорење Међународног монетарног фонда да је буџетски дефицит већи него што је званично исказан.

Мађарска би морала да по владином програму консолидације годишњи буџетски дефицит некако сведе на три процента у односу на БДП. Толико је усвојени европски максимум из Мастрихта. Проблем је што у тај програм ни тржиште, ни ММФ не верују превише.

Као код сваког кашњења и одлагања, рез мора бити радикалан. Да би смањили буџетски дефицит, Мађари морају повећати порезе и смањити буџетске издатке. Обе мере су болне, непопуларне и немају широку подршку. С друге стране, ризици спровођења ове политике су огромни. Отуда протести.

Повећање пореза ће се прелити на цене, а Централна банка ће морати да подигне камате као би спречила неконтролисани раст инфлације. Резање буџетских трошкова ће смањити приходе корисника буџетских средстава, а тиме и тражњу. Поменуте монетарне и пореске мере смањиће раст друштвеног производа и повећати незапосленост. У таквом амбијенту, плате тешко да ће и номинално расти, а инфлација ће додатно смањити реална примања и профите.

Задужена привреда и грађани ће се суочити с тешкоћама код отплате узетих кредита. Простор за зараду ће се смањивати, па ће спекулативни капитал први напустити Мађарску. У том процесу, форинте се прво морају конвертовати у евре. То ће повећати тражњу за еврима и ослабити форинту. Дужнички терет ће се повећати – за сервисирање узетих девизних кредита биће потребно више форинти, а плате и приходи (у форинтама) ће стагнирати. Валутна криза (пад форинте) ће тако прерасти у дужничку кризу.

У овом лошем сценарију Мађарска има само један адут. Европска заједница ће морати да помогне. Како су у Мађарској аустријске банке најактивније и тиме потенцијално најугроженије, није тешко погодити ко ће најгласније тражити да се Мађарској помогне.

Наравоученије мађарске кризе је да ђаво увек дође по своје. Просперитет који се гради на одлагању реформи, непродуктивном задуживању и потрошњи без покрића не траје дуго, без обзира на реторичко самозаваравање.

Имају ли мађарска искуства било какве везе са економском стварношћу Србије? Апсолутно никакве. Уосталом, као што већ и врапци знају, Србија има буџетски суфицит. У Србији је све у најбољем реду, и боље. Као и у Мађарској донедавно.