Удар на државну тајну

Уздрмани смо, као свет, политичким земљотресом највишег степена који руши најдужег владара свих система: државну тајну. Устројства су досад посртала, па и падала, појединачно: у ратовима, масовним бунама, војним ударима, завођењима диктатура, демократским преображајима, али им је сада први пут драматично подривен заједнички, традиционални, основ ванредне моћи – монопол над строго поверљивим стратешким информацијама.

„Викиликсово” обелодањивање тајне америчке дипломатске преписке представља, чини се, зачетак глобалног пуча против тајни. Јер, кад је проваљена једна од њихових најбоље чуваних, најопскрбљенијих и најдалекосежнијих ризница, може се очекивати да ће падати и многе друге – званични, па и приватни, трезори.

Насупрот Орвеловом Великом брату, симболу тоталитаризма одозго, испрсио се „мали брат”, који елитне игре иза кулиса износи на најширу јавну сцену. Шта из тог обрта, налик премештању бала из луксузних дворана у хале за прераду меса, може да произиђе?

Најизвеснијим се чини да улазимо у доба заоштреног двобоја између класичне, тајновите, државности и све комуникативније јавности. При чему може да се наслути: далекосежна трка у досезању предности, која наговештава процват „информационог водоинсталатерства” – специјализација „и за завртање и за одвртање славина”.

Прва деценија новог миленијума потврђује такву слутњу. Постала је, рекло би се, рекордер у истовременом „шрафљењу” и „одшрафљивању” разгранатих информативних канала.

Бити изван увида заинтересованих данас је теже него икад. Технологија и њени мајстори омогућавају да се продире и у приватност и у државност, које су се већ међусобно испреплетале, местимично толико да је немогућно сасвим их разлучити. Све чешће о власти „више сазнајмо” него што она признаје, док њене службе о нама „више знају” него ми сами.

Оно што је кошмар за дипломате, благодет је за историчаре – указује поводом „Викиликсових” открића британски историчар Тимоти Гартон Еш у „Гардијану”, напомињући да су врло брзо сада на увид хроничарима доспели садржаји на које се некад чекало четврт века. Благодет је, мислимо, и за новинаре. Ако ни због чега другог, а оно зато што с више аргумената могу да се позову на законе о доступности информација, по којима не сме да се као државна тајна чува макар оно што „сви знају” а за шта недостаје само потврда из власти.

Није, наравно, добро ако се одају националне и интернационалне тајне. Али, није мање зло ни кад се јавност заварава – насупрот њеним демократским овлашћењима.

Наравоученије надлежнима могло би да се срочи у четири става. Прво: истичите суштину, ако и избегавате детаље. Друго: не уображавајте да ће монополи опстати вама док их на осталим пољима, макар декларативно, сузбијате. Треће: значај открића „Викиликса” је резултат вашег кикса у претходне две тачке. Четврто: не радујте се посртањима других јер су на удару – све тајне…