Кућа испуњена музиком

Рекоше ми у "Ас медикусу", поликлиници на Црвеном крсту, да ће др Александар Синицки бити у Београду после 12. септембра. С нестрпљењем сам чекао сусрет с њим, жељан да чујем новости са Крима,  јер је он са својом супругом Нином био у Окуњовки код Севастопоља. Тамо живи његов 94-годишњи отац.

Уторак, 19. септембар. Коначно, очи у очи са др Синицким. Крадем му време предвиђено за одмор после рада у поликлиници "Ас медикус" чији је иначе власник. Најпре питам за деду, за Виктора Александровича Синицког, који је искористио отопљавање односа између СССР и наше земље, па је по савету пријатеља 1956. године напустио Југославију, јер је овде био осумњичен да је совјетски шпијун. Будући да нису имали никакве доказе, пустили су га на слободу, али је био под сталном присмотром. Каже др Синицки да су и у његовој породици имали верзију "Оца на службеном путу", чувеног Кустуричиног филма. Виктора Александровича је Удби, под оптужбом да шпијунира за Совјете, пријавио пашеног, супруг његове свастике. Стигли су са преклињањем да Виктора пусте из затвора у Скопљу и до Светислава – Ћеће Стефановића, али је и он био немоћан пред сумњама Викторовог пашенога и Удбе из Битоља.

Ех, славни руски емигранти! Побегли из хаоса и од Октобарске револуције, а овде их још сумњиче да су шпијуни. Свашта. Доктор Синицки све пребацује на судбину. Погледајте само ово, каже, где су све завршили моји најближи рођаци. Његов деда Александар, по коме је добио име, умро је у Радовишу, у Македонији, и тамо је сахрањен. Бака Марија, Викторова мајка, умрла је у Новоросијску, у Русији. Викторова сестра Марија окончала је у Сомбору, а друга, Наташа, у стотој години сахрањена је на Криму. Виктор је изразио жељу да почива у селу Малореченскоје, близу Јалте, где је провео највећи део живота. То је судбина руске породице Синицки која се доселила у Краљевину СХС 1919. године.

Казује ми др Александар Синицки и о далекој 1957. години, када је његова мајка Благородна искористила посету родбини у Софији, да се са двоје деце, Александром и Татјаном, у Бугарској укрца на луксузни брод "Адмирал Нахимов" и преко Одесе стигне до Јалте и мужа Виктора Александровича. Међутим, убрзо се вратила с децом у Битољ и ту остала до смрти.

Гледам у доктора и не могу да побегнем од оних кадрова у документарном филму Тање Феро "Еким кара – један живот", који не успевају да прикрију нежност сина и поштовање које Александар исказује оцу Виктору. Хе, хе, хе, сада га видим у улози родитеља (пусти родитељ!) који на све начине покушава да буде скроман и да што оскудније прича о својој ћерки Ани, мецосопрану, а не може. Јер, заиста има чиме да се поноси. Ана је са 23 године, после завршене ниже и средње музичке школе, дипломирала клавир и соло певање у класи проф. Људмиле Грос-Поповић, на Академији лепих уметности Универзитета "Сингидунум". На истом универзитету дипломирала је и менаџмент у култури. Похађала је мајсторску класу Надежде Красне, професора на Московском конзерваторијуму "П. И. Чајковски". Усавршавала је певање и у Оперском студију Народног позоришта, које је водио проф. Бранислав Поповић. Стигла је да заврши и први степен трговине и банкарства на БК универзитету. Свуда са просечном оценом 9,8.

Иако је истекао рок за пријављивање последипломских студија соло певања на Јејл универзитету у Њујорку, Ана је ипак овог лета поштом послала снимак свог дипломског рада. Из САД је стигао позив да дође на аудицију. Кад су чули нашег младог мецосопрана како пева, одмах су је примили и доделили јој годишњу стипендију од 25.000 долара. Била је једина међу 80 кандидата из Европе која је задовољила критеријуме комисије.

Иначе, у тој кући Синицких на Црвеном крсту све је испуњено музиком. Састане ли се породица почну да праште акорди. Доктора Александра знају као одличног тенора који уз то свира и гитару. Његов син Владимир, апсолвент медицине, завршио је нижу музичку школу. Докторова супруга Нина је паралелно студирала медицину и музику. Музичку академију је завршила за четири, а Медицински факултет за пет година. У хору "Колегијум музикум" била је од његовог оснивања 1971, па све до 1983. године. Радила је и девет година у Балетској школи "Лујо Давичо" као професор клавира и корепетитор. За то време је завршила специјализацију ОРЛ са 28 година, магистрирала и потом 1994. постала доктор медицинских наука. Том Нинином образовном тајфуну ништа није могло да се испречи... Алал вера, Нина!

Александар Синицки је по завршетку медицине у Скопљу специјализирао неуропсихијатрију, а после је положио и субспецијализацију. Тако се и у овом времену придружио корпусу старе руске емиграције, која је својим знањем и умећем дала врхунски допринос оној Југославији, у готово свим областима људског деловања: архитектури, грађевинарству, пољопривреди, уметности, просвети, медицини... На Црвеном крсту је отворио поликлинику "Ас медикус", где примењује драгоцена и најсавременија искуства у лечењу људи која су он и његова супруга Нина стекли на вишемесечном школовању у Русији.

Користи биорезонантни и термовизијски скенер, као и микрорезонантну терапију. Прича ми како у његовој поликлиници снимају целог пацијента, без штетног зрачења, и после једног часа на компјутеру, као на длану, изађу све дијагнозе. Открива болест чак и кад организам не показује никакве органске промене. У случају неког обољења компјутер аутоматски избацује и терапију. То је она универзална дијагностика која замењује десетине специјалиста и лабораторијских анализа. Нема опасности ни за децу ни за труднице, тестира алергене, а открива присуство у организму вируса, бактерија и паразита. Каже ми др Синицки да за њега и његову супругу у људском организму више ништа не може да буде скривено.