Дворац изгубљених душа

Живот и трајање сваке грађевине зависи од њених станара. Чим у њој нема руке и духа човека, она почиње да пропада. У историји су познати многи велелепни објекти које је појео „зуб” времена онда, када су престале бити место становања. Најбољи пример за то је Стари дворац у Беочину, за који се тврди да је био један од најлепших у овом делу Европе.

Дворац је саграђен 1898. године, по пројекту Стеиндал Имреа, и припадао је породици Шпицер, богатим велепоседницима немачког порекла који су имали знатан акционарски удео у Беочинској фабрици цемента, тако да је декорацију диктирала намена и веома угледан економски статус његових власника. Вредност објекта огледа се у споју, на јединствен начин усклађених стилова и модерних уметничких струјања у архитектури на преласку два века, од романтике, готике, ренесансе и барока, до сецесије, који се уочавају на трифорима, терасама, аркадама, оградама, куполама...

Пре и после рата

Посебну пажњу привлачи ентеријер централног хола. Њиме доминира камин од зелене керамике, урађен по посебним нацртима. Зидови хола стилизовани су биљним орнаментима и обложени дрвеном ламперијом, као и галерија на спрату са балустерима урађеним у пуном дрвету.

Шпицеров дворац, како мештани називају ово импозантно здање, био је окружен парком, засађеним у време његове изградње. Читава та зелена површина служила је као врт у коме је уживала ова богата немачка породица. Други светски рат променио је судбину дворца и читавог окружења. Власници су се одселили у Немачку, где и данас живе њихови потомци, а у њихов дојучерашњи дом уселила се немачка команда. После рата је национализован и једно време у њему је била школа, затим библиотека, Дом културе, Радио Беочин, Дом за војне инвалиде и, на крају, ресторан.

Након тога, ова оронула лепотица више нема никакву намену. Ограђена је жицом и чека нека боља времена да буде сређена и дотерана, како јој иприличи. Око дворца расте шибље, у парку су терени за фудбал и кошарку, а испред је импровизована имитација бунара, подигнута за потребе снимања Кустуричиног филма „Црна мачка бели мачор”. Поменути филмски декор, наравно, одудара од амбијента који влада око дворца, али до сада се, изгледа, није нашао нико надлежан да га сруши.Кустурица, међутим, није први и једини редитељ који је снимао у замку. Старији Беочинци сећајусе да је, крајем седамдесетих година 20. века, у овој сремској вароши боравио и Клинт Иствуд лично, ради снимања неколико сцена из једног кримића, управо у Шпицеровом дворцу.

– До 1988. године, бригу о овом објекту водила је „друштвена заједница”, а закупци онолико колико су их на то уговорне обавезе приморавале. Веома важан корак, који је потврда изреке „пут до пакла поплочан је најбољим намерама”, чини нико други довласник објекта – Република Србија. Наиме, Влада Републике Србије 1997. године проглашава Стари дворац за споменик културе и тиме сваком ко би показао интерес за овај објекат поставља веома ригорозне услове његове обнове и коришћења. Немоћна, Општина последњи трзај за његов спас чини годину дана раније, одвајајући значајна средства за реконструкцију крова Старог дворца. Прича се, нажалост, ту завршава – каже Секула Петровић, начелник Општинске управе Беочин.

Потонуле све наде

У последњих десетак година било је још неколико покушаја да се Старом дворцу врате стара слава и сјај.

– Први, можда и најозбиљнији преговори, вођени су 2005. године са представницима италијанске групе „Адиге Битуми”. Они су израчунали да би само за измештање транспортне траке било потребно око 700 хиљада евра, а за комплетну обнову два и по милиона евра. Разговори, вођени уз посредовање Покрајинског завода за заштиту споменика културе, на почетку су много обећавали, а онда су одједном престали. Други озбиљан понуђач, Институт за економику пољопривреде из Београда, у сарадњи с представницима Амбасаде Аустрије, нудио је да Стари дворац постане центар постдипломских студија из области пољопривреде за овај део Европе. Ти преговори вођени су 2007. године са много мање ентузијазма и са истим завршетком. На крају, када су сви Беочинци помислили – трећа срећа – озбиљне намере за закуп Старог дворца изнео је Немац Николас Вајс. У новембру 2008. године, представници локалне самоуправе са њим потписују Протокол о намерама, међутим на јавни позив за прикупљање понуда за закуп Старог дворца не јавља се нико – не крије Петровић.

Многи су „сламку спаса” видели и у приватизацији Беочинске цементаре. Али, узалуд. Мада се, према незваничним информацијама, фирма „Лафарж” обавезала уговором да среди све културне знаменитости на територији општине Беочин, па и стари Шпицеров дворац, од Снежане Петровић, руководиоца службе комуникација у „Лафаржу”, сазнали смо да о томе јесте било говора, али та тема тренутно није актуелна, јер је дошло до званичне измене тог уговора.

– Анексом овог уговора закљученим 26.02. 2008. уговорне стране су се сагласиле да средства из области „Култура” неће бити утрошена за реновирање Старог дворца, из разлога што то није у приоритету потреба Општине Беочин – објаснила је Снежана Петровић.

И тако су све наде пале у воду.

– Ово лепо здање, некада понос власника богате породице Шпицер, данас више подсећа на кућу духова, запуштену и заборављену од свих, него назграду под заштитом. Поразбијани су прозори и врата, промаја слободно фијуче, па се стиче утисак да је Шпицеров дворац заиста постао уточиште невидљивих тајанствених становника из неких прошлих времена. Омиљено место редитеља и филмских екипа („Чувари замка”, „Рани радови”, „Доручак с ђаволом”, „Дечак и виолина”, „Црна мачка, бели мачор”...) данас је само амбијент за један хорор у којем као статисте видим све нас. Стојимо и чекамо да „дворац изгубљених душа” постане гомила камена и успомена. Понекад само, у неком од кадрова бројних филмова снимљених на овом месту, старији, који памте овај објекат у пуном сјају, могу да се подсете како је некад изгледао. Подсете и уздахну – каже са сетом Секула Петровић.