Постколтрејновске и друге импровизације

Извини, јесу ли ови следећи мало чвршћи? Ја волим кад грува! - oбратио ми се сусед у сали Српског народног позоришта усред баладирања Матилде Леко, а ја сам схватио да није ни чуо за Криса Потера, највећу звезду овогодишњег фестивала. Касније, у паузи, његова другарица је поентирала: „Обожавамо да долазимо на џез – ово је један од најлуђих провода током године!”

А 12. издање, одржано од 18. до 20. новембра, било је можда и најуспешније у историји Новосадског џез фестивала. Главни програм је био квалитетно уједначен и стилски довољно разнолик, пратећи садржаји богатији него икад, организација беспрекорна. Уобичајени проблеми са затварањем буџета, подршком институција и спонзора, нису омели мали тим окупљен око Весне Каћански, уредника и извршног продуцента, да стрпљиво планира програм, објављујући га само две недеље раније, када су све коцкице коначно биле састављене. Али, новосадска публика верује организационом тиму чак и кад имена не представљају „општа места” у данашњем речнику џеза и увек испуни салу СНП, као и џем-сешне у клубу „Трема”, радознала да чује много нове музике и убеђена да ће се лепо провести.

Тако је било и ове године. Догађај је промовисан различитим садржајима „У сусрет Новосадском џез фестивалу”. Наступило је неколико домаћих састава (Новосадски биг бенд, Eyot из Ниша, Modern Jazz Quartet Александра Дујина, Pannonia Project, Федор Рушкуцпројект и Foxtrot House Band), Кристијан Топан (Румунија) изложио је џез карикатуре, Матилда Леко је одржала вокалну радионицу, уприличен је петодневни Филмски џез журнал. Све то одигравало се на неколико градских пунктова (клубови „Трема”, „Фокстрот”, „Вилс” и Студио „М”), окупљајући пристојан број људи – атмосфера се полако подизала до свечаног отварања тродневног главног програма.

Први акорди доносе прво велико изненађење. Не очекујући превише од дугогодишњег шефа џез одсека на Универзитету уметности у Берлину, вибрафонисте Дејвида Фридмена и састава Tambour Trio, у оскудном окружењу (Петер Венигер – саксофон, Пепе Бернс – контрабас), убрзо добијам заслужени шамар. Фридмен је изузетан и разноврстан аутор, чија се интересовања протежу доменима традиције, фјужна, класике и танго музике. Његове композиције су упечатљиве, извођење веома страсно, а надахнута мелодична сола саксофонисте Венигера одзвањају као један од најјачих утисака целог фестивала. Трубач Волас Руни, у џез заједници признат као највећи следбеник Мајлса Дејвиса, и на папиру једна од највећих звезда овогодишњег издања, тај статус је само донекле оправдао. Његов квинтет приказао се као ансамбл фантастичних индивидуалаца (Антоан Руни – саксофон, Аруан Ортиз – Fender Rhodes, Расхан Картер – бас, Куш Абадеј – бубњеви) способних да обликују дуге, виртуозне соло деонице, али недовољно амбициозних да било шта ураде заједничким снагама. Узбудљив џем-сешн, али и ништа више од тога. Италијански квартет мејнстрим саксофонисте Скота Хемилтона оставио је убедљиво најлошији утисак на целом фестивалу. Њихово музицирање било је на нивоу лоше анимир музике у lounge баровима, анемично и отужно, због чега је захтевнија публика масовно напуштала салу. Тако смо сачували снагу за још један бриљантан концерт – квартета саксофонисте Абрахама Бартона и бубњара Ерика Мекферсона. Дубоко иза поноћи одсвирали су само три нумере, као и Рунијев бенд, но уз све добро што смо чули од Рунија, добило смо и оно што је недостајало. Четворка је деловала као организовани постколтрејновски бенд, са члановима који лепим бојама заједно слажу пријатну хармонску матрицу или дефинишу добар ритам, а потом се издашно надсвиравају сјајним импровизацијама.

Друго вече донело је чак два пријатна изненађења. Најпре нас је пристојно забавио Milan Svoboda Prague Big Band, оркестар дуге традиције са јасним упориштем у музици Гила Еванса – фузији џеза са роком и фанкијем, са енергичном и покретљивом матрицом. Трећи елемент је водвиљ, са луцидним манифестацијама хумора у аранжманима, посебно када треба окупати (охрабрити) просечне солисте. Матилда Леко (рођенаи живи у Аустрији, одрасла у Новом Саду) приказала је вансеријски вокални таленат, као и осећај за комбиновање природних утицаја. У њеном сету било је места за џез у непарном ритму, класичан блуз, фјужн, фанки, величанствену посвету Ејби Линколн са песмом „Throw It Away” или инспирације ромском музиком.Невероватно је са каквом мером балансира између ових светова, а да се ни у један не утопи! Искрено, Ex Temporeпројекат Елвиса Станића и Ивана Алексијевића жртвовао сам да бих сачувао снагу за Криса Потера. Штедња је натерала организаторе да скрате програм на три дана, остајући ипак на готово истом броју бендова. Тако су последњи концерти у четвртак и петак почињали далеко иза поноћи, а завршавали толико касно да обесмисле џем-сешне. Chris Potter’s Underground(Крис Потер – саксофони, Адам Роџерс – гитара, Крејг Тејборн – Fender Rhodes и Нејт Смит – бубњеви) су, наравно, растурили СНП. Њихова магија састоји се у улагању великог знања у компактан звук групе. Крисово извођење је најбољи пример– свирајући мање него код Дејва Холанда, вођа бендакао основни задатак поставља бригу о укупном колориту. Расположења се мењају од грув ритмова Америке („Rumples”) и Африке („Togo”), преко звучних експеримената Тејборна („Zea”), тренутака са опуштањем („Pop Tune No. 1”), до Роџерсовог блузирања на телекастеру („Small Wonder”). Узбуђење нараста у великом стилу, док не ухватите себе како целим телом и духом учествујете у мајсторској представи.

Последње вече отворио је италијански дует Ђовани Гвиди (клавир) – Ден Кинзелман (саксофон). У улози у којој се нису често налазили (опет штедња – био је планиран квартет), одабрали су програм који иначе изводе са бендом, али и били у прилици да јавно испробавају нове односе у дуету. Удаљени светови Колменовог авангардизма и европског импресионизма означили су концепт без компромиса, па је тако реаговала и публика – апсолутним обожавањем или игнорисањем. Зато су сви били удружени у овацијама Percussion Discussion Quintetu. Балканско-америчка коалиција у саставу Хауард Кертис (бубњеви, САД, вођа бенда), Вејн Дарлинг (контрабас, САД), Саша Мутић (клавир, Хрватска), Иван Иванов (саксофон, Македонија) и Јуре Пукл (саксофони, Словенија) поклонила нам је омаж Елвину Џонсу. А то је значило бубњарску грмљавину (Кертис је помало и претеривао у цитирању великог узора), богати грув, те низ сјајних соло деоница, у којима се највише истицао Пукл. Фестивал је весело завршен у ритму мамбе Едија Палмијерија (клавир). Музика којој је важна намена плес није, на жалост, испровоцирала публику да устане са својих столица, што је умањило доживљај. Чланови Палмијеријевог састава нису велики солисти, што не би приметили да смо их мање слушали, а више играли.

У поподневним сатима организоване су и промоције књиге „Џез у Србији”, Михајла Блама и албума „Born Again” Ивана Швагера, радионица незаобилазног Увеа Плата (ове године се, на срећу, само стидљиво утрпавао на џем-сешн) и предавање о Ђангу Ренару. Ноћу се џемовало, мање врело него ранијих година, због касног почетка и забрањеног-дозвољеног пушења, које је велики део народа задржало у „пушачкој сали”, далеко од сцене. У суботу се све (и пушење) отело контроли, па је и џем-сешн коначно успео, са Пуклом у улози великог мајстора забаве и Платом у публици.