Кад људи виде необичне пределе, сете се мене

Показало се да је Велика дворана Лисински са 2.000 места била премала за све госте из регије који су на 10. Данима Ориса у Загребу хтели да чују предавање швајцарског архитекте Петера Цумтора, прошлогодишњег добитника Прицкерове награде. А говорио је о својим пројектима, о објектима који се тек граде.

Један је спомен-обележје спаљеним вештицама. На обали мора изграђене су две једноставне зграде. Једна од њих је 18 метара дугачак ходник подељен на 91 просторију, у спомен на исто толико спаљених особа у периоду 1598-1692. У другој је инсталација недавно преминуле Луиз Буржоа. Основа ходника подсећа на кичму, или основу традиционалних викиншких чамаца. Аплауз на крају излагања био је громогласан.

Петер Цумтор је чувени архитекта, али то чувење је потпуно различито од славе Данијела Либескинда, рецимо: То је у спољном свету тако, то не можете да осетите у срцу, да сте познати, не, не осећам се као неко ко је славан.

За себе каже: Ја сам архитекта, волим да правим зграде, волим да их стварам, волим да стварам нове зграде. Волим места, волим да путујем, волим свако место у којем се нађем. Волим да гледам места, пределе, да видим каква су. Волим да замишљам зграду на неком месту, волим да проучавам корисност. Мислим да је сјајно сазнати може ли се нешто искористити и, зашто. Занима ме како места и корисност иду заједно. Волим унутрашњост нечега, волим да будем заштићен. То не значи да то треба да буде црква, може да буде и бар, аеродром, шта год... Мислим да је највећа ствар коју је човек урадио што је изашао из пећине и почео да гради свој дом. Сви долазимо из домова. Ви, ја, сви остали. Сви долазимо однекуд.

Колико су Вам заштићеност и сигурност важни у процесу пројектовања?

Добар простор је онај у којем се осећате добро, у којем се не осећате несигурно и конфузно. Тада људи изгледају добро и релаксирано. То је, претпостављам, најбоље што можете да урадите као архитекта. Да направите такву врсту лепог оквира. Некад људи изгледају много боље у архитектонским просторима него изван њих. Ако бисте уклонили све лепе просторе са овог света и ако бисте имали само шаторе или већ нешто, онда ће нешто веома недостајати. О томе говорим.

У сред ничега саградите нешто што обележи тај предео. Како бирате? Како одлучујете да прихватите неку наруџбину?

Морам да препознам извесну озбиљност, и заинтересованост за сам проблем. Можда би било боље да објасним шта не прихватам. Не прихватам ако је неко заинтересован само за моје име а не за мој производ, не прихватам ако неко долази код мене из комерцијалних разлога. Потребан ми је клијент који је заљубљеник у архитектуру.

Да ли је клијент пријатељ, непријатељ, или пословни партнер?

Волео бих да сви клијенти постану моји пријатељи тако да могу да схвате зашто радим оно што радим. Да буду у стању да разумеју моју тврдоглавост као жељу да достигнем одређени квалитет, али то се обично не дешава. Обично клијенти имају тренутке слабости и тада морам да радим на свој начин. Када прођемо тешке тренутке и када се зграда заврши, онда ми се враћају. Али по мом искуству то је обично прекасно. С некима опет радим веома дуго и они умеју да схвате шта покушавам да урадим, али и тада буде тешких тренутака. Па се то превазиђе, па ја наставим. Онда долази до тренутака кад морам да одустанем у неком људском односу и допустим да ураде како мисле, макар то било погрешно. Није лепо да сте увек неко ко говори да треба да буде само по његовом. После дугих дискусија, ја сам као диригент оркестра, ја на крају кажем да или не.

Колико често изгубите стрпљење?

То је процес, рецимо за десет година се то десило 5, 6, 7 пута. Није то добро, оставља ожиљке. То покушавам да кажем: у људском односу, у породици чак и кад мислите да сте у праву, понекад морате другима да дозволите, рецимо својој деци или свом партнеру да иде својим путем, али у архитектури тако не радим. Ако мислим да је нешто погрешно, то не радим. А у међуљудским односима то баш није лепо.

Кад читате критике, мислите ли да људи разумеју Вашу архитектуру?

Не читам много критике. Читао сам неке веома лепе текстове. Зависи, свашта се догађа. Некад имају људи потпуно погрешне идеје али ствари се поправљају. Можда је пре 10-15 година било веома чудних прича о мени, ко сам и шта радим, али то се сада мења набоље. Многи су ме видели, видели ко сам, сада ме боље примају.

Колико читате, а да није о архитектури?

Никад не читам архитектуру.

Али читате?

Читам много.

Свака кућа мора да има причу.

То бисте Ви рекли, а ја бих рекао да свака кућа треба да има своју идеју. Идеја мора да буде продубљена, не једноставна. Зато ја никад не бих рекао, прича. Прича је наратив, а ја мислим да свака моја кућа мора да има душу. А душа има везе са идејом.

Како се носите са толико различитим пределима, контекстима? Немачка, Норвешка, Финска, Чиле... али увек су то празни простори, необични предели.

Кад људи виде празне просторе и лепе пределе увек се сете мене. Зато добијам такве поруџбине. Градим ја и у урбаном окружењу, али много више се мисли да ја не бих могао да урадим нешто у градском ткиву. Бар већина тако мисли. Али, рецимо кустос у музеју у Лос Анђелесу не мисли тако, он сматра да могу да радим у урбаном контексту. И ја онда радим. Тако је то. Добио сам писмо од једне пејзажне архитектице из Енглеске. Написала је да је у тиму који се бави пејзажним пројектовањем једне нове куће и да је све лоше. Архитекта из Лондона нема идеју како с тим да изађе накрај, и има много проблема, и онда сам помислила на Вас. Тако сам сазнао да је разговарала са клијентом, рекла му за све проблеме, и онда сам помислила на Вас. То подсећа на љубавно писмо. Када виде неки пејзаж, људи помисле на мене.