Kad ljudi vide neobične predele, sete se mene

Pokazalo se da je Velika dvorana Lisinski sa 2.000 mesta bila premala za sve goste iz regije koji su na 10. Danima Orisa u Zagrebu hteli da čuju predavanje švajcarskog arhitekte Petera Cumtora, prošlogodišnjeg dobitnika Prickerove nagrade. A govorio je o svojim projektima, o objektima koji se tek grade.

Jedan je spomen-obeležje spaljenim vešticama. Na obali mora izgrađene su dve jednostavne zgrade. Jedna od njih je 18 metara dugačak hodnik podeljen na 91 prostoriju, u spomen na isto toliko spaljenih osoba u periodu 1598-1692. U drugoj je instalacija nedavno preminule Luiz Buržoa. Osnova hodnika podseća na kičmu, ili osnovu tradicionalnih vikinških čamaca. Aplauz na kraju izlaganja bio je gromoglasan.

Peter Cumtor je čuveni arhitekta, ali to čuvenje je potpuno različito od slave Danijela Libeskinda, recimo: To je u spoljnom svetu tako, to ne možete da osetite u srcu, da ste poznati, ne, ne osećam se kao neko ko je slavan.

Za sebe kaže: Ja sam arhitekta, volim da pravim zgrade, volim da ih stvaram, volim da stvaram nove zgrade. Volim mesta, volim da putujem, volim svako mesto u kojem se nađem. Volim da gledam mesta, predele, da vidim kakva su. Volim da zamišljam zgradu na nekom mestu, volim da proučavam korisnost. Mislim da je sjajno saznati može li se nešto iskoristiti i, zašto. Zanima me kako mesta i korisnost idu zajedno. Volim unutrašnjost nečega, volim da budem zaštićen. To ne znači da to treba da bude crkva, može da bude i bar, aerodrom, šta god... Mislim da je najveća stvar koju je čovek uradio što je izašao iz pećine i počeo da gradi svoj dom. Svi dolazimo iz domova. Vi, ja, svi ostali. Svi dolazimo odnekud.

Koliko su Vam zaštićenost i sigurnost važni u procesu projektovanja?

Dobar prostor je onaj u kojem se osećate dobro, u kojem se ne osećate nesigurno i konfuzno. Tada ljudi izgledaju dobro i relaksirano. To je, pretpostavljam, najbolje što možete da uradite kao arhitekta. Da napravite takvu vrstu lepog okvira. Nekad ljudi izgledaju mnogo bolje u arhitektonskim prostorima nego izvan njih. Ako biste uklonili sve lepe prostore sa ovog sveta i ako biste imali samo šatore ili već nešto, onda će nešto veoma nedostajati. O tome govorim.

U sred ničega sagradite nešto što obeleži taj predeo. Kako birate? Kako odlučujete da prihvatite neku narudžbinu?

Moram da prepoznam izvesnu ozbiljnost, i zainteresovanost za sam problem. Možda bi bilo bolje da objasnim šta ne prihvatam. Ne prihvatam ako je neko zainteresovan samo za moje ime a ne za moj proizvod, ne prihvatam ako neko dolazi kod mene iz komercijalnih razloga. Potreban mi je klijent koji je zaljubljenik u arhitekturu.

Da li je klijent prijatelj, neprijatelj, ili poslovni partner?

Voleo bih da svi klijenti postanu moji prijatelji tako da mogu da shvate zašto radim ono što radim. Da budu u stanju da razumeju moju tvrdoglavost kao želju da dostignem određeni kvalitet, ali to se obično ne dešava. Obično klijenti imaju trenutke slabosti i tada moram da radim na svoj način. Kada prođemo teške trenutke i kada se zgrada završi, onda mi se vraćaju. Ali po mom iskustvu to je obično prekasno. S nekima opet radim veoma dugo i oni umeju da shvate šta pokušavam da uradim, ali i tada bude teških trenutaka. Pa se to prevaziđe, pa ja nastavim. Onda dolazi do trenutaka kad moram da odustanem u nekom ljudskom odnosu i dopustim da urade kako misle, makar to bilo pogrešno. Nije lepo da ste uvek neko ko govori da treba da bude samo po njegovom. Posle dugih diskusija, ja sam kao dirigent orkestra, ja na kraju kažem da ili ne.

Koliko često izgubite strpljenje?

To je proces, recimo za deset godina se to desilo 5, 6, 7 puta. Nije to dobro, ostavlja ožiljke. To pokušavam da kažem: u ljudskom odnosu, u porodici čak i kad mislite da ste u pravu, ponekad morate drugima da dozvolite, recimo svojoj deci ili svom partneru da ide svojim putem, ali u arhitekturi tako ne radim. Ako mislim da je nešto pogrešno, to ne radim. A u međuljudskim odnosima to baš nije lepo.

Kad čitate kritike, mislite li da ljudi razumeju Vašu arhitekturu?

Ne čitam mnogo kritike. Čitao sam neke veoma lepe tekstove. Zavisi, svašta se događa. Nekad imaju ljudi potpuno pogrešne ideje ali stvari se popravljaju. Možda je pre 10-15 godina bilo veoma čudnih priča o meni, ko sam i šta radim, ali to se sada menja nabolje. Mnogi su me videli, videli ko sam, sada me bolje primaju.

Koliko čitate, a da nije o arhitekturi?

Nikad ne čitam arhitekturu.

Ali čitate?

Čitam mnogo.

Svaka kuća mora da ima priču.

To biste Vi rekli, a ja bih rekao da svaka kuća treba da ima svoju ideju. Ideja mora da bude produbljena, ne jednostavna. Zato ja nikad ne bih rekao, priča. Priča je narativ, a ja mislim da svaka moja kuća mora da ima dušu. A duša ima veze sa idejom.

Kako se nosite sa toliko različitim predelima, kontekstima? Nemačka, Norveška, Finska, Čile... ali uvek su to prazni prostori, neobični predeli.

Kad ljudi vide prazne prostore i lepe predele uvek se sete mene. Zato dobijam takve porudžbine. Gradim ja i u urbanom okruženju, ali mnogo više se misli da ja ne bih mogao da uradim nešto u gradskom tkivu. Bar većina tako misli. Ali, recimo kustos u muzeju u Los Anđelesu ne misli tako, on smatra da mogu da radim u urbanom kontekstu. I ja onda radim. Tako je to. Dobio sam pismo od jedne pejzažne arhitektice iz Engleske. Napisala je da je u timu koji se bavi pejzažnim projektovanjem jedne nove kuće i da je sve loše. Arhitekta iz Londona nema ideju kako s tim da izađe nakraj, i ima mnogo problema, i onda sam pomislila na Vas. Tako sam saznao da je razgovarala sa klijentom, rekla mu za sve probleme, i onda sam pomislila na Vas. To podseća na ljubavno pismo. Kada vide neki pejzaž, ljudi pomisle na mene.