На бечком точку

Од нашег специјалног извештача

Бечки сајам књига, у амбијенту парка и чувеног панорамског точка Пратера, иако скромнијег обима од београдског, импонује по обиљу књижевних догађаја расутих по целом Бечу – преко три стотине, којима се, у предновогодишњој атмосфери,скреће позорност на књиге и писце не само немачког говорног подручја.

Осим присуства на званичном српском штанду (у организацији Министарства културе и Привредне коморе Србије), убедљиво најлепшег и већ провереног дизајна, чланови српске делегације – Драган Великић, Зоран Ћирић, Војислав Карановић, као и др Ђорђе Костић (испред новооснованог српско-аустријског друштва „Феликс Каниц”, које је на другом штанду представило и изложбу о овомаустријском путописцу), Сретен Угричић, Срђан В.Тешин, Барби Марковић и Драгана Младеновић. Поједини аутори су, осим учешћа на књижевној вечери у кафеу „Локатив”, имали сусрете са публиком и на сајамском форуму (Угричић),на читању поезије у Фолксбине (Драгана Младеновић), те на преводилачкој радионици и сусрету с издавачима у организацији „Традукија”, и на трибини о превођењу литература малих језика на славистичком семинару Бечког универзитета (Ћирић, Младеновић, Угричић, Карановић).

Овог новембра, баш као и пролетос у Лајпцигу, упадљиво је присуство писаца из „југоисточне Европе” (ова кованица у речнику нове уједињене Европе, изгледа, делује интегративније од придева „балкански”). На крхотинама берлинског зида, и распада Југославије, којем је у извесном смислу кумовао и Запад, посредством истог Запада, сада се граде нове културне везе на том тлу. И не штеде паре за то.

Сва та догађања само су манифестни део све живље „културне дипломатије”, поред осталог,и између Србије и земаља Европе, пре свих, Немачке и Аустрије. Новоустановљена сарадња подразумева не само сајамска представљања, чији ће врхунац бити „Србија, земља у фокусу Лајпцишког сајма”, већ учесталију размену: писаца, књига, уметника, преводилаца, студената, академских научних радника и сл.

Занимљиво је да је део иницијатива потекао од стране „европских партнера”, као и да је највећи део пројеката културне размене фокусиран на интеркултурну сарадњу групе земаља немачког говорног подручја са земљама целог региона југоисточне Европе и њихово узајамно културно приближавање. Ово прегруписавање није резултат само рационализације због кризе, чинисе, већ и део стратегије културног повезивања ЕУ са оним земљама бившег источног блока које ће колико сутра постати део уједињене Европе.

То нам је потврдио и Јакуб Форст Батаља, дипломата од искуства, који у Аустријском министарству спољних послова брине управо о културном спонама са земљама бивше Југославије и Балкана. У кратком сусрету на пријему у Амбасади Србије у Бечу, Батаља за „Политику” каже да је његово министарство фокусирано на Балкан кроз неколико иницијатива, попут оне преводилачке, „Традуки”:

– Други вид је размена уметника, филмских, позоришних стваралаца, у плану је заједничка сарадња наших и уметника из ваше земље на неколико пројеката. Покренули смо драмски конкурс и сваке године драмски аутор из једне од земаља југоисточног региона добија награду, његова драма се преводи и изводи у позоришту. Два пута смо у Србији организовали изложбе о Унесковом културном наслеђу, у сарадњи са Министарством културе. Циљ је да прикажемо богатство традиције и културног блага региона Балкана.

На наше питање шта очекује од партнера у владама региона, додаје да има много начина да се културна размена унапреди. Кроз библиотечку размену, стварање бољих услова продаје књига у региону између суседних земаља.

– Ми то подржавамо, али и владе у региону могле би, са своје стране, више да такву размену подрже. Видимо напредак у узајамном разумевању, на пример, између Србије и Хрватске, и срећни смо због тога јер је то знак стабилизације у региону и корак напред ка интеграцији овог дела у Европску унију. Те земље, пре или касније, биће чланице Европске уније. И Аустрија, као ваш најближи сусед, географски,а да не говоримо о култури и традицији које нас повезују, мора у томе да помогне. ЕУ је и мировни пројекат, и економски, усмерен ка благостању и демократији. Томе свака земља треба да допринесе, такође и Србија, за коју очекујемо да ће бити у стању да се прикључи ЕУ у не тако далекој будућности, пре или касније – каже Батаља.

Иницијатива „Традуки” је, иначе, европска мрежа за књижевност и превођење. Основана је 2006.од стране Министарства спољних послова Аустрије и Немачке, Швајцарског уметничког савета „Про Хелвеција” аустријског Култур контакта, Гете института и фондације С.Фишер, а недавно се прикључила словеначка књижевна агенција ЈАК.

– „Традуки” је усмеренна превођење савремене литературе са језика земаља бивше Југославије, Албаније, Румуније, Бугарске, на немачки и обрнуто, сазнајемо од представнице Традукија, Антје Контјус, управнице фондације С. Фишер, која истиче успешну сарадњу са Министарством културе Србије. Јер, „Традуки” жели да у своје пројекте укључи партнере из земаља на које је усмерила своје активности, јер не жели да то радисамо са „немачке тачке гледишта”. Антје Контјус нарочито наглашава други важан циљ „Традукија” – поспешивање међурегионалне сарадње у превођењу дела савремене књижевности –са српског на бугарски, са словеначког на албански, са бугарског на румунски, и тако редом. Очекују, каже, помоћ министарстава култура из ових земаља, „да ’Традуки’, формиран с идејом да се бави регионом западног Балкана, постане пројекат самог региона”.

– Разумели смо да је у тренутку настајања пројекта била потребна иницијатива споља да се те везе поново покрену, али, време пролази, људи се срећу, и имамо задовољство да у преводилачким радионицама заједно учествују албански преводиоци и српски, имамо и резиденцијални боравак у Хрватској где се хрватски,српски, босански преводиоци срећу први пут после рата, као и у Сарајеву.

На питање о суми коју „Традуки” издваја заове пројекте, Антје Контјус открива да је за пројекте везане за Србију 2011, „Традуки” обезбедио више од 120.000 евра.

„Инсистирамо, јако нам је важнода та сарадња буде транспарентна, а тога нема уколико партнери нешто крију”.Што више није случај, бар кад је у питању Србија, појашњава.

Списак је отворен и за дела из области теорије и хуманистичких наука, дела за децу и младе, поезију. „Традуки” је за три године подржао новцем превођење око 300 наслова,сазнајемо од Ајлин Ригер, координаторке програма „Традуки”. Издавачи ипреводиоци приликом аплицирања сами предлажу наслове, пошто они сами најбоље знају шта је за њих важно. „Полазећи од те размене, долази се до многих других идеја о међусобном представљању аутора и књига у земљама региона. Ми плаћамо ауторска права и преводиоце, дајемо веома добре хонораре да бисмо имали прворазредне преводе. Издавачи којима смо помогли били су веома срећни, јер нико није могао да очекује да би неко подржао превођење књижевности између Румуније и Бугарске, Словеније и Албаније, Србије, Босне,итд.”

Примера ради, поменимо неке од подржаних превода: Мирко Ковач, „Град у зрцалу”, на албански, на који су преведена и дела Кафке, док је Исмаил Кадаре посредством „Традукија” преведен на румунски, Пекићев „Човек који је јео смрт” преведен је на бугарски, као и приче Михајла Пантића „Ако је то љубав” и „Канџе” Марка Видојковића”, „Екатерини” Марије Кнежевић на немачки, а у плану је, поред осталог, да превод „Кома” Срђана Ваљаревића буде објављен у Албанији а „Руски прозор” Драгана Великића на албанском у Приштини, „Судбина и коментари” Радослава Петковића и „Миленијум у Београду” В. Пиштала на бугарском…