Џулијан Асанџ

Када се Совјет народних комесара 1917, после свргавања владе Александра Керенског, докопао тајних докумената царске дипломатије о договорима са савезницима склапаним у јеку најстрашнијих битака током Првог светског рата, Октобарска револуција је задобила снажно морално оружје и за „раскринкавање империјалистичког карактера“ одбрамбене, праведне војне против агресора на страни Аустроугарске монархије. Показало се да Русија није ступила у рат како би стала на страну сестринске, славјанске Србије, него да би у договорима, пре свега са Енглеском и Француском, „отела немачке колоније, опљачкала Аустрију и поделила Турску“. Пре него што ће и сам постати властодржац, Владимир Иљич Лењин с правом је тада узвикнуо да су „властодршци свих земаља разбојници“!

          Упознат са истином о овој срамној дипломатији, Томас Вудро Вилсон је пред Конгресом 8. јануара 1918, излажући свој „Програм светског мира“, већ у првој тачки апеловао: „Услови мира морају да буду нескривени, саздати на јавним расправама. Не сме бити никаквих тајних међународних договора, штавише, дипломатија треба увек да дела искрено и пред читавом јавношћу.“

          Шта, међутим, данас, док „Викиликс” објављује тајну преписку савремене америчке дипломатије, из које се види и то да је од стране САД почињено кривично дело шпијунаже Уједињених нација, каже актуелни председник Барак Обама, у кога су донедавно полагане велике наде јавности? Да ли, следећи политику славног Вилсона, он одаје почаст „Викиликсу” јер, свакако, дипломатију треба учинити јавном, ако већ она сама дела неискрено и тајно? Не, председник чини нешто сасвим супротно. Он управо налаже шефу одељења за борбу против тероризма да на сваки начин спречи даље цурење информација из скриване документације коју објављује и пет угледних светских листова, међу којима предњачи „Гардијан”, онај исти лист који је 1918, под именом „Манчестер Гардијан”, једини у Великој Британији објавио интегралну верзију „Тајних преговора и нагодби“.

Откривање дипломатских тајни, Обама, дакле, оцењује као терористички акт. Државна секретарка Хилари Клинтон, у истом тону, изјављује да је то напад не само на САД него и на међународну заједницу – којим се нарушава поверење међу државама. Какво је то поверење које се гради на неповерењу, питање је које државна секретарка не поставља.

О овим документима објављеним на „Викиликсу”, у дипломатским саопштењима појединих влада, упркос томе што их амерички председник карактерише као терористички чин, говори се и као о ирелевантним, као о дипломатским абровима и трачевима. Из Путиновог кабинета, на пример, саопштено је: „Не коментаришемо гласине и сплетке, чак и ако су написани у телеграмима америчких дипломата.“ Ако се не негира да америчке дипломате сплеткаре и оговарају у својим извештајима, онда је пред нама специфичан дипломатски то јест политички жанр који неизоставно треба коментарисати, јер се у њему крије огромна моћ.

У омаловажавању значаја подухвата на „Викиликсу” крије се и прећутно прихватање, као ствари по себи, да је дипломатија нужно тајна, а ствар је у томе да она нужно није ни тајна ни јавна. Напросто, јавност од ње, као ствари заједничког добра, захтева транспарентност. 

Џулијан Асанџ, творац „Викиликса”, својеврсне интернетске агенције за објављивање тајних државних докумената, после откривања пентагонске архиве о рату у Авганистану и Ираку, начинио је сада анатомски рез на телу светске дипломатије.

Својим јавним часом пред непрегледним бројем очевидаца, Асанџ је уздрмао дипломатски дискурс (моћи у сплеткарењу) који је срж светске политике, и стога је за њим расписана потерница Интерпола. Отварајући службену тајну дипломатије, показујући, наиме, дипломатију као тајну службу, Асанџ је начео притворност, непријатељство и злу коб политике. Упркос томе што ће, после ове операције, дипломатије умногостручити надзоре, увећаће се и могућности герилског упада у њихове системе.

У регији дипломатије моћ је постала видљива. Моћ је, како каже Мишел Фуко, тотализујућа и капиларна; она је „загонетна ствар, уједно видљива и невидљива, присутна и скривена, уплетена свуда“. Уколико се открије у једној регији, као што је у овом случају то дипломатија, она се убрзо, управо због капиларности и тотализујућег својства, може разоткрити и у другој. Која ће то регија бити и када, непредвидљиво је.

„Викиликс” је овим објављивањем тајних докумената успоставио противдискурс, „дискурс о борби“ против тајновитости општег добра. Тај акт представља „парцијални револуционарни напад“. Као што се корумпира уколико није бескомпромисна, револуција се поништава уколико није парцијална; тотална револуција нужно је тоталитарна (претвара се у моћ). 

Џулијан Асанџ, који се „бори за слободу помоћу информација“, револуционар је, али сасвим новог типа. Он је побуњеник и одметник који постоји на Интернету, дакле, истовремено свуда, и не може се лоцирати. Најзад, није он творац револуционарног дела. Он је само „менаџер“ једног тока револуционарних процеса којима може руководити и сваки читалац „Викиликса”.

О овом новом типу ангажованог интелектуалца (ако то није плеоназам), пре четрдесет година говорио је Мишел Фуко: „Улога интелектуалца није више да се постави ’мало напред и мало по страни’ како би изрекао неизговорену истину свих; његова је улога више да се бори против обликâ моћи тамо где је он уједно и објект и инструмент те моћи: у поретку ’знања’, ’истине’, ’свести’, ’дискурса’“ (види, у бриљантном преводу Ивана Миленковића Фукоове „Списе и разговоре“ Федон, Београд, 2010).