Džulijan Asandž

Kada se Sovjet narodnih komesara 1917, posle svrgavanja vlade Aleksandra Kerenskog, dokopao tajnih dokumenata carske diplomatije o dogovorima sa saveznicima sklapanim u jeku najstrašnijih bitaka tokom Prvog svetskog rata, Oktobarska revolucija je zadobila snažno moralno oružje i za „raskrinkavanje imperijalističkog karaktera“ odbrambene, pravedne vojne protiv agresora na strani Austrougarske monarhije. Pokazalo se da Rusija nije stupila u rat kako bi stala na stranu sestrinske, slavjanske Srbije, nego da bi u dogovorima, pre svega sa Engleskom i Francuskom, „otela nemačke kolonije, opljačkala Austriju i podelila Tursku“. Pre nego što će i sam postati vlastodržac, Vladimir Iljič Lenjin s pravom je tada uzviknuo da su „vlastodršci svih zemalja razbojnici“!

          Upoznat sa istinom o ovoj sramnoj diplomatiji, Tomas Vudro Vilson je pred Kongresom 8. januara 1918, izlažući svoj „Program svetskog mira“, već u prvoj tački apelovao: „Uslovi mira moraju da budu neskriveni, sazdati na javnim raspravama. Ne sme biti nikakvih tajnih međunarodnih dogovora, štaviše, diplomatija treba uvek da dela iskreno i pred čitavom javnošću.“

          Šta, međutim, danas, dok „Vikiliks” objavljuje tajnu prepisku savremene američke diplomatije, iz koje se vidi i to da je od strane SAD počinjeno krivično delo špijunaže Ujedinjenih nacija, kaže aktuelni predsednik Barak Obama, u koga su donedavno polagane velike nade javnosti? Da li, sledeći politiku slavnog Vilsona, on odaje počast „Vikiliksu” jer, svakako, diplomatiju treba učiniti javnom, ako već ona sama dela neiskreno i tajno? Ne, predsednik čini nešto sasvim suprotno. On upravo nalaže šefu odeljenja za borbu protiv terorizma da na svaki način spreči dalje curenje informacija iz skrivane dokumentacije koju objavljuje i pet uglednih svetskih listova, među kojima prednjači „Gardijan”, onaj isti list koji je 1918, pod imenom „Mančester Gardijan”, jedini u Velikoj Britaniji objavio integralnu verziju „Tajnih pregovora i nagodbi“.

Otkrivanje diplomatskih tajni, Obama, dakle, ocenjuje kao teroristički akt. Državna sekretarka Hilari Klinton, u istom tonu, izjavljuje da je to napad ne samo na SAD nego i na međunarodnu zajednicu – kojim se narušava poverenje među državama. Kakvo je to poverenje koje se gradi na nepoverenju, pitanje je koje državna sekretarka ne postavlja.

O ovim dokumentima objavljenim na „Vikiliksu”, u diplomatskim saopštenjima pojedinih vlada, uprkos tome što ih američki predsednik karakteriše kao teroristički čin, govori se i kao o irelevantnim, kao o diplomatskim abrovima i tračevima. Iz Putinovog kabineta, na primer, saopšteno je: „Ne komentarišemo glasine i spletke, čak i ako su napisani u telegramima američkih diplomata.“ Ako se ne negira da američke diplomate spletkare i ogovaraju u svojim izveštajima, onda je pred nama specifičan diplomatski to jest politički žanr koji neizostavno treba komentarisati, jer se u njemu krije ogromna moć.

U omalovažavanju značaja poduhvata na „Vikiliksu” krije se i prećutno prihvatanje, kao stvari po sebi, da je diplomatija nužno tajna, a stvar je u tome da ona nužno nije ni tajna ni javna. Naprosto, javnost od nje, kao stvari zajedničkog dobra, zahteva transparentnost. 

Džulijan Asandž, tvorac „Vikiliksa”, svojevrsne internetske agencije za objavljivanje tajnih državnih dokumenata, posle otkrivanja pentagonske arhive o ratu u Avganistanu i Iraku, načinio je sada anatomski rez na telu svetske diplomatije.

Svojim javnim časom pred nepreglednim brojem očevidaca, Asandž je uzdrmao diplomatski diskurs (moći u spletkarenju) koji je srž svetske politike, i stoga je za njim raspisana poternica Interpola. Otvarajući službenu tajnu diplomatije, pokazujući, naime, diplomatiju kao tajnu službu, Asandž je načeo pritvornost, neprijateljstvo i zlu kob politike. Uprkos tome što će, posle ove operacije, diplomatije umnogostručiti nadzore, uvećaće se i mogućnosti gerilskog upada u njihove sisteme.

U regiji diplomatije moć je postala vidljiva. Moć je, kako kaže Mišel Fuko, totalizujuća i kapilarna; ona je „zagonetna stvar, ujedno vidljiva i nevidljiva, prisutna i skrivena, upletena svuda“. Ukoliko se otkrije u jednoj regiji, kao što je u ovom slučaju to diplomatija, ona se ubrzo, upravo zbog kapilarnosti i totalizujućeg svojstva, može razotkriti i u drugoj. Koja će to regija biti i kada, nepredvidljivo je.

„Vikiliks” je ovim objavljivanjem tajnih dokumenata uspostavio protivdiskurs, „diskurs o borbi“ protiv tajnovitosti opšteg dobra. Taj akt predstavlja „parcijalni revolucionarni napad“. Kao što se korumpira ukoliko nije beskompromisna, revolucija se poništava ukoliko nije parcijalna; totalna revolucija nužno je totalitarna (pretvara se u moć). 

Džulijan Asandž, koji se „bori za slobodu pomoću informacija“, revolucionar je, ali sasvim novog tipa. On je pobunjenik i odmetnik koji postoji na Internetu, dakle, istovremeno svuda, i ne može se locirati. Najzad, nije on tvorac revolucionarnog dela. On je samo „menadžer“ jednog toka revolucionarnih procesa kojima može rukovoditi i svaki čitalac „Vikiliksa”.

O ovom novom tipu angažovanog intelektualca (ako to nije pleonazam), pre četrdeset godina govorio je Mišel Fuko: „Uloga intelektualca nije više da se postavi ’malo napred i malo po strani’ kako bi izrekao neizgovorenu istinu svih; njegova je uloga više da se bori protiv oblikâ moći tamo gde je on ujedno i objekt i instrument te moći: u poretku ’znanja’, ’istine’, ’svesti’, ’diskursa’“ (vidi, u briljantnom prevodu Ivana Milenkovića Fukoove „Spise i razgovore“ Fedon, Beograd, 2010).