Време у Токију је сабијено

Верујем да речи изговорене са страшћу садрже живу истину, већу него рационалне мисли.Нацуме Сосеки

Опет се осветлио прозорчић. Указале су кресте валова на језеру Мичиген. Дим је летео и брисао градске квартове. Над Чикагом нас је дрмао ветар. Кроз аеродромске ходнике појурио сам покретним стазама како бих ухватио везу за Токио.

- Поведи и мене – рекли су ми на поласку студенти и секретарице.

- Авиони су наслањали затупасте њушке на стакла. Људи су куцкали по екранима. Широки су били прозори. Небо је било раздувано и сиво. Авиони су косо полетали. 

Дошло је време да и мој авион полети.

Унутар белог цилиндра,седам телевизора је затрептало у низу. Глумци су много мрдали лицем као да га намештају у аутентичан положај али су остајали досадни и плитки. Јастучић пун песка ставио сам око врата. – Дин-донг! – слушао сам објаве на енглеском и јапанском.Задремао сам уз помоћ мелатонина. И било је то као бал анђела на врху игле.

Како би човек у полусну замишљао Јапан који никад није видео?

Замислио би зидове од неона. Суши кувари би покрили тањире јестивим сликама. Опсесивно љубазни и фокусирани људи би јурили једни кроз друге. Брзи возови би искривљавали крајолик. У доба цветања трешања свака латица би била бог. Водопади би шибали по раменима у церемонији прочишћења – мисоги. Рађање и нестанак сунца били би догађаји. Годзила би излазио из Хокусаијевих валова.

Летели смо на Исток у вечном дану, преко Аљаске и поред Камчатке.

Какве би још биле асоцијације?

Официри стоје док император аветињским гласом говори преко радија. Камени вртови.Љубавна самоубиства. Фантазија силовања. Седе траве и духови. Порцелан. Стрела погађа циљ у мраку. Куросавина светлост одражена на лишћу, којој се дивио Фелини. Кише. Удар глава сумо рвача. Тако почиње.

– Добродошли у Јапан! – синуо је натпис на аеродрому Нарита.

Али сунце је било највећа добродошлица.

– Јутрос је тајфун прошао – рекао ми је један од домаћина. – Овде се није могло стајати од кише. Сад је дивно сунце. Ако будеш имао среће видећеш залазак са планином Фуџи. То бихи ја волео да видим.

Нисам видео Фуџи. Видео сам птице на бандери. Видео сам жице над пругом. Не знам кад смо тачно ушли у Токио,али он је постао непрегледан. Међу зградама оцртао се огромни точак панораме. Терени за голф били су ограђени жицом. Свуда су текла јапанска слова слична пагодама за мраве.

– Време у Токију је сабијено – написала ми је касније Александра. – Када се шетате градом, може да вас ухвати грч од премора. И док направите обрт око своје осе, одједном је ноћ, светлуцају улице и време је за сан. Али, иако брз као најбржи тобоган, токијски живот уљуљкује, јер све делује тако измештено.

(/slika2)Намилосрци бетон се рачвао у петље. Аутопут се, као ролер костер, дизао и падао између солитера. Доле су остале неке тамне крошње. Доле су остале реке у сужањству цементних канала. Док сам певушио simples cosas, реке аутомобиле су се упалиле. Засветлела су слова реклама. Сви ти надзидани квадратићи са фрцоклама, сва та раскречена и китњаста слова су нешто говорила, говорила мени.

Изненадила ме је живост станице Шинџуку. То ће бити мој крај и ја ћу га помало упознати.Неонска слова текла су уз зграде.Испоставило се да је Кеио Плаза огроман хотел са мермером боје мортаделе. У Кеио Плази ме нису имали на списку. Дечак за штандом ме је двадесет пута тражио у компјутеру.

–Тамо ме очито нема и грешку можемо исправити само ако ме саслушате – рекао сам.

Он би се насмешио и још седам пута поновио операцију на компјутеру. Будала је човек који мисли да ће исти поступци произвести различите последице. После двадесет сати путовања, био сам раскомадан неспавањем.Док су ме тражили отишао сам у тоалет и попио топле воде из славине јер сам био жедан, у страном граду, без места за спавање..

– Откад је дошо компјутер Јапанци су постали гори него Срби. –прокоментарисала је касније Кајоко. – Сад су сви исти.

Шеф оног мутавог насмејаног дечака ми се извинио. Моја соба на тридесет другом спрату гледала је на џиновску лепу зграду коју сам наизменично називао Палата узвишене светлости и Палата цивилизације.У ствари се звала Metropolitan Government Building. У њој је заседала градска влада. Две године је била највиша у Јапану. У једном филму ју је уништио Годзила. Та зграда ми је правила друштво данима. Наспрам њених плавих прозора говорио сам у плави екран компјутера:

– Ево из ноћног Токија се јављам.

– Има бога и у Јапану – узвикнуо је мој отац.

– Молим те – замолио ме Хумбаба – кад видиш неког Јапанца поздрави га од часног српског народа и пожели му све најбоље.

Без обзира на умор, изашао сам на улицу.

Град је био оштар. Ваздух – бензински оштар.Јапанци кажу да западњаци не примећују зрикавце. Ја сам само то примећивао.Опуштали су ме. Зрикавци су се добро слагали са бетоном. Добро су се слагали са неоном. Добро су се слагали са топлом ноћи. Добро су се слагали са…

Отишао сам у оближњи парк иза Палате цивилизације. Токио је био безбедан. Људи су спавали у парку. Прво нисам знао ко су ти људи. Нисам знао да овдеима бескућника. Изашао сам из сенки парка.Незлобива лица су вирила из картонских кутија. Зрикавци су певали. Многи Јапанци возили су пони бицикле зато што су добри и практични, мада их код нас презиру. Човек са слушалицама вежбао је нешто на углу.

Мислио сам: у овом граду Куросава је плакао на филмовима.

Прошао сам уским неонским улицама пуним младежи.      

Одлучио сам да се потопим у базен жуте светлости у лесонитској кафани. Ушао сам у неон и сео у мали бокс. Кафана ми је прво изгледала лоше па одлично. Ту је јео обичан народ. Звук кукавице објавио би да је јело готово. Нека грифонска птица красила је новчаницу од 10.000 јена. Намучио сам се са штапићима. Појео сам кинеске нудле и изврсну џигерицу са младим луком и сојиним клицама. Са јелом се слагао чист и горак укус кирин пива. Врло уморан човек седео је до мене, мој вршњак. Јео је мало, па би запалио цигарету. Три је попушио док је завршио оброк.

Изашао сам у светла. Млади људи су се шетали. Неочекивано сам добро јео. Певали су зрикавци. Живот је био безвезе и јако добар.

Црна Палата цивилизације оцртавала се са друге стране прозора.

Преобукао сам се у кимоно. То је била порука себи: дан је завршен!

У светлу моје лампе Асахи Шимбун је писао: Док Кинези купују земљу Јапанци се боје губитка контроле.

Џиновски је био мој хотел и џиновска је била ноћ над осветљеним градом. Ноћ на земљи!

Пробудио се мало пре сунца. У огромном простору призор је изгледао непомично и безваздушно. У безваздушном ваздуху укочила се зграда коју сам ја назвао Палатом модернитета и цивилизације. Одан сивилу Токио је споро примао пољубац сунца и стаклене зграде нису журиле да га одразе. Дошао сам у Јапан да гледам камене вртове. У предјутарњој светлости, читав Токио је изгледао као камени врт.