Више од толерисаних рођака

МУЗЕЈ ГОДИНЕ
Музеј афричке уметности у Београду понео је титулу музеја године 2007, а најновија вест која стиже из ове институције јесте предстојећа сарадња са Музејом Кеј Бранли у Паризу, отвореном надомак Ајфелове куле (2006) са вредном колекцијом уметности Африке, Океаније и преколумбијске Америке. У Београду би требало да гостује изложба из програма „Досије” овог музеја, која носи назив „Идеки – уметност берберских жена”. Реч је о изложби која наглашава афричке корене Бербера и блиску везу са древном уметношћу Медитерана. Током ове и наредне године Музеј афричке уметности у Београду оствариће и сарадњу са осталим француским музејима, а све то уз подршку госпође Корине Коман, директорке Француског културног центра у Београду. Прва на реду је изложба савремене афричке фотографије, избор дела са Бијенала у Бамаку (Мали).

Чињеница је да је афричка ритуална уметност са својим фасцинантним сензацијама кроз цео 20. век трансформисала духовност света доживљавајући и сопствену метаморфозу у свакој појединачној уметности. Ако се вратимо на почетак прошлог века, сетићемо се да су се Матис, Дарен и Вламенк интересовали за уметност Африке и Океаније, као и да је Пикасо, као страсни сакупљач, почетком 20. века започео стварање своје збиркеl’art negre. Пикаса и савременике привлачили су „стубовити карактер”, сведеност форми, експресивност и начин стилизације афричких маски. Пикасове „Госпођице из Авињона”.

Важе за једно од кључних дела примитивизма у модерној уметности. Оно што је највише утицало на кубисте или немачке експресионисте била су решења до којих је дошао неки анонимни уметник стварајући у тишини сеоске заједнице.Ако говоримо о нашим просторима, утицај афричке уметности видљив је у изразима зенитиста, дадаиста и надреалиста, у делима Љубомира Мицића и Марка Ристића, где је фигура Африке присутна само као фрагмент колажа.

Прекретницу у перцепцији уметности афричког континента означиће чувена изложба „Чаробњаци земље” („Magiciens de la terre“),одржана у Центру „Помпиду” (1989), која је тежила да докаже духовну супериорност незападних култура. Последње готово две деценије у свету се расправља о феномену познатом као афричка уметност.

(/slika2)– У ликовној јавности опште је прихваћено да је ова изложба била прва која је укључила ствараоце са уметничке периферије и направила пресек у критеријумима који су класификовали изложбу као интернационалну – објашњава Нарциса Кнежевић–Шијан, историчарка уметности и директорка Музеја афричке уметности у Београду... – Овога пута није била реч о анонимним, сеоским резбарима. Изложени су радови снажних индивидуа, уметника који су својим потенцијалима радикално променили геополитичку и културну стварност. Јер изложба „Чаробњаци земље“ на неки начин прекинула је стање статуса кво. Од тада је уметнички свет почео да у своје оквире убраја више од уметности Европе и Сједињених Држава.

Кустос Жан Ибер Мартанје укључивши Африку у изложбу „Чаробњаци земље” издвојио предмете који поседују одређено значење у свом оригиналном контекстуда би им дао нову интерпретацију у европском. Одабрао је 50 уметника из Европе и Америке и 50 уметника из Африке, Латинске Америке, Азије и Аустралије. Мартан је овом послу приступио са намером да створи велику изложбу која ће се супротставити етноцентричним праксама у савременој светској уметности.

Раних деведесетих година прошлог века покренут је часопис посвећен савременој афричкој уметности „Revue Noire” који је такође утицао да се промени начин на који свет доживљава афричко стваралаштво. Следи изложба „Next flag” са сличним циљем, а врхунац је достигнут у маратонској изложби Africa Remix (Диселдорф, Париз, Лондон, Токио).

– Јаке индивидуе савремене афричке уметности, као што су нигеријски уметници Сокари Даглас Кемп и Јинка Шонибаре, гански уметници Ел Анатсуи и Овусу Анкома, дефинитивно превазилазе локалне оквире и уметничком свету успевају да наметну естетику која превазилази конвенционалне каноне. Посматрајући њихове радове, постајемо свесни да су тако снажне индивидуе потпуно одредиле даљи ток савремене историје уметности.

Већина ових уметника рођених у Африци своје зрело доба проводи у Европи или САД, али они осећају проблем да академска јавност, кустоси, колекционари често инсистирају на њиховом етикетирању као афричких уметника. Можда парадоксално, али сви ови уметници на овај или онај начин самоиронично испитују сопствену дозу „африканства“, онај подтекст „егзотичног“ или „другачијег“. Њихове радове одликује политизованост, парадокс, коментар локалних вредности, а у својим радовима користе технику асамблажа, а као материјале отпатке и рециклажу. Због тога их критичари Запада каткад сматрају дериватима евро-америчких покрета у модернизму. Али истина је другачија – ови поступци су дубоко укорењени у историју афричке уметничке прошлости од средњег века до данас – каже Нарциса Кнежевић-Шијан.

(/slika3)Поменути Ел Анатсуи био је један од најзапаженијих уметника чији је рад виђен на протеклом венецијанском бијеналу на коме је први пут у историји био самостално представљен павиљон Африке „Check list Luanda pop” посвећен радовима 30 уметника из Синдика Доколо збирке, прве приватне збирке савремене уметности лоциране у Луанди, Ангола.

 Став афричких савремених уметника и кустоса према сопственој позицији на актуелној сцени можда је најбоље сажет у речима које су приликом представљања павиљона у Венецији изговорили уметник Фернандо Алавим и кустос Сајмон Њами:

„Венецијански бијенале је камен-темељац светске уметности. За неке од нас није био задатак отићи тамо као јадан, толерисан рођак, већ као комплетан ентитет који би добио заслужену пажњу...”