Više od tolerisanih rođaka

MUZEJ GODINE
Muzej afričke umetnosti u Beogradu poneo je titulu muzeja godine 2007, a najnovija vest koja stiže iz ove institucije jeste predstojeća saradnja sa Muzejom Kej Branli u Parizu, otvorenom nadomak Ajfelove kule (2006) sa vrednom kolekcijom umetnosti Afrike, Okeanije i prekolumbijske Amerike. U Beogradu bi trebalo da gostuje izložba iz programa „Dosije” ovog muzeja, koja nosi naziv „Ideki – umetnost berberskih žena”. Reč je o izložbi koja naglašava afričke korene Berbera i blisku vezu sa drevnom umetnošću Mediterana. Tokom ove i naredne godine Muzej afričke umetnosti u Beogradu ostvariće i saradnju sa ostalim francuskim muzejima, a sve to uz podršku gospođe Korine Koman, direktorke Francuskog kulturnog centra u Beogradu. Prva na redu je izložba savremene afričke fotografije, izbor dela sa Bijenala u Bamaku (Mali).

Činjenica je da je afrička ritualna umetnost sa svojim fascinantnim senzacijama kroz ceo 20. vek transformisala duhovnost sveta doživljavajući i sopstvenu metamorfozu u svakoj pojedinačnoj umetnosti. Ako se vratimo na početak prošlog veka, setićemo se da su se Matis, Daren i Vlamenk interesovali za umetnost Afrike i Okeanije, kao i da je Pikaso, kao strasni sakupljač, početkom 20. veka započeo stvaranje svoje zbirkel’art negre. Pikasa i savremenike privlačili su „stuboviti karakter”, svedenost formi, ekspresivnost i način stilizacije afričkih maski. Pikasove „Gospođice iz Avinjona”.

Važe za jedno od ključnih dela primitivizma u modernoj umetnosti. Ono što je najviše uticalo na kubiste ili nemačke ekspresioniste bila su rešenja do kojih je došao neki anonimni umetnik stvarajući u tišini seoske zajednice.Ako govorimo o našim prostorima, uticaj afričke umetnosti vidljiv je u izrazima zenitista, dadaista i nadrealista, u delima Ljubomira Micića i Marka Ristića, gde je figura Afrike prisutna samo kao fragment kolaža.

Prekretnicu u percepciji umetnosti afričkog kontinenta označiće čuvena izložba „Čarobnjaci zemlje” („Magiciens de la terre“),održana u Centru „Pompidu” (1989), koja je težila da dokaže duhovnu superiornost nezapadnih kultura. Poslednje gotovo dve decenije u svetu se raspravlja o fenomenu poznatom kao afrička umetnost.

(/slika2)– U likovnoj javnosti opšte je prihvaćeno da je ova izložba bila prva koja je uključila stvaraoce sa umetničke periferije i napravila presek u kriterijumima koji su klasifikovali izložbu kao internacionalnu – objašnjava Narcisa Knežević–Šijan, istoričarka umetnosti i direktorka Muzeja afričke umetnosti u Beogradu... – Ovoga puta nije bila reč o anonimnim, seoskim rezbarima. Izloženi su radovi snažnih individua, umetnika koji su svojim potencijalima radikalno promenili geopolitičku i kulturnu stvarnost. Jer izložba „Čarobnjaci zemlje“ na neki način prekinula je stanje statusa kvo. Od tada je umetnički svet počeo da u svoje okvire ubraja više od umetnosti Evrope i Sjedinjenih Država.

Kustos Žan Iber Martanje uključivši Afriku u izložbu „Čarobnjaci zemlje” izdvojio predmete koji poseduju određeno značenje u svom originalnom kontekstuda bi im dao novu interpretaciju u evropskom. Odabrao je 50 umetnika iz Evrope i Amerike i 50 umetnika iz Afrike, Latinske Amerike, Azije i Australije. Martan je ovom poslu pristupio sa namerom da stvori veliku izložbu koja će se suprotstaviti etnocentričnim praksama u savremenoj svetskoj umetnosti.

Ranih devedesetih godina prošlog veka pokrenut je časopis posvećen savremenoj afričkoj umetnosti „Revue Noire” koji je takođe uticao da se promeni način na koji svet doživljava afričko stvaralaštvo. Sledi izložba „Next flag” sa sličnim ciljem, a vrhunac je dostignut u maratonskoj izložbi Africa Remix (Diseldorf, Pariz, London, Tokio).

– Jake individue savremene afričke umetnosti, kao što su nigerijski umetnici Sokari Daglas Kemp i Jinka Šonibare, ganski umetnici El Anatsui i Ovusu Ankoma, definitivno prevazilaze lokalne okvire i umetničkom svetu uspevaju da nametnu estetiku koja prevazilazi konvencionalne kanone. Posmatrajući njihove radove, postajemo svesni da su tako snažne individue potpuno odredile dalji tok savremene istorije umetnosti.

Većina ovih umetnika rođenih u Africi svoje zrelo doba provodi u Evropi ili SAD, ali oni osećaju problem da akademska javnost, kustosi, kolekcionari često insistiraju na njihovom etiketiranju kao afričkih umetnika. Možda paradoksalno, ali svi ovi umetnici na ovaj ili onaj način samoironično ispituju sopstvenu dozu „afrikanstva“, onaj podtekst „egzotičnog“ ili „drugačijeg“. Njihove radove odlikuje politizovanost, paradoks, komentar lokalnih vrednosti, a u svojim radovima koriste tehniku asamblaža, a kao materijale otpatke i reciklažu. Zbog toga ih kritičari Zapada katkad smatraju derivatima evro-američkih pokreta u modernizmu. Ali istina je drugačija – ovi postupci su duboko ukorenjeni u istoriju afričke umetničke prošlosti od srednjeg veka do danas – kaže Narcisa Knežević-Šijan.

(/slika3)Pomenuti El Anatsui bio je jedan od najzapaženijih umetnika čiji je rad viđen na proteklom venecijanskom bijenalu na kome je prvi put u istoriji bio samostalno predstavljen paviljon Afrike „Check list Luanda pop” posvećen radovima 30 umetnika iz Sindika Dokolo zbirke, prve privatne zbirke savremene umetnosti locirane u Luandi, Angola.

 Stav afričkih savremenih umetnika i kustosa prema sopstvenoj poziciji na aktuelnoj sceni možda je najbolje sažet u rečima koje su prilikom predstavljanja paviljona u Veneciji izgovorili umetnik Fernando Alavim i kustos Sajmon Njami:

„Venecijanski bijenale je kamen-temeljac svetske umetnosti. Za neke od nas nije bio zadatak otići tamo kao jadan, tolerisan rođak, već kao kompletan entitet koji bi dobio zasluženu pažnju...”