Пун пртљаг аплауза

РЕЧ МАЕСТРА 
Jедна повећа шкриња била би потребна да се у њу похрани све оно што сведочи о успешној каријери маестра Суђића. Из тог мноштва вадимо само неке податке: Бојан Суђић дипломирао у родном граду – на београдском ФМУ, усавршавао се код Иље Мусина у Санкт Петербургу и Отмара Свитнера у Бечу, диригује нашим највећим оркестрима, са палицом својом доста света видео, сарађивао са многим домаћим и страним уметницима, био резиденцијални диригент Краљевске опере у Стокхолму (150 представа), награђиван још као студент... Има и оних вредних признања која се састоје само од неких „златних” речи. Издвајамо ове: „Он је природни таленат са изузетним стилом и са једном од најлепших техника коју сам видео” (Mats Liljeroos, Huvudstedtsbladet, Helsinki).

Поново сте тамо где сте започели своју диригентску каријеру, у Музичкој продукцији РТС-а. Шта се у међувремену променило – и у Симфонијском оркестру и у Вама?

– Много тога. Пре више од 20 година први пут сам дошао у Музичку продукцију. Са Хором и Оркестром РТС-а радио сам најинтензивније у периоду који данас често означавамо као један од најкатастрофалнијих у историји Србије. Ипак, било је и лепих музичких резултата – упркос свему. Уследиле су године када ћу се више посветити оперској сцени и мој боравак у Скандинавији. Огромно је то искуство, неопходно за развој диригента и није ме оставило непромењеног. У међувремену, Музичка продукција се суочила са гомилом тешких проблема и реалном опасношћу да се полако угаси. Руководству РТС-а сам предложио другачији план који је прихваћен, тако да сам у новом тиму, са недавно преминулим директором Душаном Јовановићем, започео нешто што су многи касније назвали правим препородом Музичке продукције, пре свега Симфонијског оркестра. У сезони смо више него удвостручили број концерата, репертоар је проширен делима за која се раније није имало снаге, публика је кренула да дупке испуњава сале... Стигла су и признања, а од Влада Србије – и помоћ од милион евра за набавку нових инструмената. Оно што се, нажалост, није променило то су неправедно мала примања наших музичара.

Често сте на подијуму када се отвара или затвара Бемус, обележавају важни музички датуми... Да ли од тога каткад „задрхти” ваша палица?

– Имао сам привилегију да се током каријере суочим са тешким и разноврсним диригентским изазовима. Било је ту огромних ансамбала, стадиона пуних публике, солиста и оркестара из самог светског врха, веома сложених партитура... Као што се спортиста прекали у тешким мечевима тако је и са музичарима, свако ново искуство доприноси осећању да је све то нормално обављање свог посла. Усредсређивање на саму музику и идеал којем тежимо на концерту чини да се све остало заборавља. „Значај тренутка” за мене често није повезан са помпом која прати одређени догађај. Освајање жељеног квалитета у музици која је технички и интерпретативни изазов, те прави контакт са музичарима, свакако су највећи стрес и разлог да палица можда и „задрхти”.

Како се и зашто млади Бојан Суђић определио за диригентску каријеру?

– Већ у гимназијским данима музика је победила све остале „сигурније” животне опције и занимања. Било је само питање шта изабрати. Мој избор је био последица и активног певања у хору „Лола Рибар”, где сам и искусио ту чудесну интеракцију између диригента и ансамбла. Вероватно сам у себи већ тада осетио, поред неопходних музичких способности, и оне ванмузичке особине које успешан диригент мора да поседује. A бити диригент подразумева искушења која су неретко прилично удаљена од нота и музике.

Данас сте Ви и професор дириговања. Шта прво научите своје студенте?

– Пре свега – занат. Да би диригент могао да се изрази мора да научи технику којом ће јасно да комуницира са ансамблом. Тек кад се то савлада, може да се пређе на свеобухватно и постепено грађење диригента – процес који траје дуго и који се не завршава на студијама. Није случајно да су најбољи диригенти већином особе у поодмаклом животном добу, супротно појави великог броја младих солиста – виртуоза који освајају свет. Диригентска техника је само основа, само фонд основних речи којима касније дајемо смисао и стављамо их у исправан контекст музичком зрелошћу и широким спектром различитих знања.

Много је концерата и дириговања, али увек постоји оно – „најважније”. Шта је то за Вас у години која је почела...?

–Управо се заједно са оркестром суочавам са великим изазовом на вечерашњем концерту на Коларцу. Две симфонијске поеме Рихарда Штрауса, „Тако је говорио Заратустра” и „Живот јунака”, постављају пред музичаре веома високе захтеве. Оркестар их никад није свирао, што додатно отежава ствар, али је ово и добра прилика да се ансамбл кали и подигне на вишу степеницу квалитета и самоспознаје. Ту је и основни повод за извођење ових композиција: сарадња са виолинистом Сретеном Крстићем, свакако најпозванијим, да нам са места концертмајстора и солисте помогне да што боље схватимо овога композитора и пренесе нам своја искуства која је стекао у Штраусовом Минхену, радећи са највећим светским диригентима управо овај репертоар.

И Ви сте доста радили у свету, путовали. Шта је оно најдрагоценије што сте у свом музичком „пртљагу” понели кући?

– Оно што прво пада у очи у земљама које негују културу и музику јесте велика посвећеност сваког музичара, непрестани рад на себи и уживање у бављењу овим најлепшим послом на свету. Ведрина и оптимизам красе велику већину музичара – духовне аристократије – са којима сам сарађивао по свету и са којима сам заједно трагао за најбољим музичким решењима. Свакако да су ми признања уметника са којима сам радио била највећа подршка и мотивација. Када вам цео оркестар дуго и бучно тапше, и после пробе и после концерта, када сви желе да се са вама лично поздраве, када доживите да вам први хорниста веома угледног оркестра пред свим колегама, и уз њихово видно одобравање, каже како за 35 година свог стажа није свирао са бољим диригентом... – то није испразно ласкање, ником потребно, већ доказ да сте тим људима подарили оно највредније што имате, а да су њихова срца била отворена да то приме и вреднују. Најпохвалнија новинска критика не може заменити тај осећај испуњености, најдрагоценији трајни „пртљаг” који носим у себи и покушавам да га као позитивну енергију и посвећеност музичкој лепоти ширим и у нашој средини. То није увек лако. Наши су музичари навикли на лош третман и недовољно поштовање средине за посао којим се баве. Гурнути на маргину, они су оправдано незадовољни својим положајем у друштву, што их често спречава да пуним срцем и са ентузијазмом дају свој максимум. То и јесте разлог зашто сам овде са посебном пажњом бирао комуникативну музику, која враћа публику у сале и – враћа достојанство нама, „деци” уметничке музике.