Ноћ без Николе и Карле

ЗАПИС ИЗ ЕГИПТА 
У поноћ, док се смењују стара и нова година, светлост и тама Каира, на Нилу испијам здравицу са мојом Ел Шехерезадом, свестан да су недалеко од нас Никола Саркози и Карла Бруни, која не може остати неприметна, јер њен вереник има обичај да освит дана дочека џогирајући, уз надреалне сцене обезбеђења.... То би већ само по себи била ПРИЧА, али о томе можда неки други пут, када се вратим у неки други Каиро (а ускоро ће, слутим, тај џиновски котао тајни постати нешто друго!). Овај пут ћу писати о „Ел Харафишу“, о једном од многих кафића у тој земљи који носе име управо по истоименом роману нобеловца Нагиба Махфуза (код нас објављеном пре много година под насловом „Сага о бедницима“), по коме је снимљен и истоимени филм, врло популаран у Египту

... Дакле, кафић-прича у Хургади, на обали Црвеног мора. Поново Ел Шехерезада и ја, сред узаврелог „Ел Харафиша“, у топлој децембарској ноћи. Ведра, опуштена атмосфера, сви са наргилама у руци (устима) које овде готово тепајући зову ШИША. Пушење и пућкање шише је – може се слободно рећи –подразумевајућа и опште омиљена хедонистичка дисциплина у египатским кафанама, кафићима (чајџиницама) или клубовима, нешто попут нашег дружења уз кафицу. „Ел Харафиш“ у градићу на обали Црвеног мора истовремено представља праву малу кулу вавилонску – ту непоновљиву мешавину језика, раса и обичаја. Када сам први пут ушао у његове ћилимима надсвођене одаје, учинило ми се да ту нећу поново доћи, да је то једно од безбројних необичних места које дошљак једном посети, доживи њихову специфичност, евентуално се фотографише и више никад не врати. Тамнопути мушкарци у полумраку, жене у марамама и дугим, готово монашким хаљинама, или чак у фереџама, келнери у сталној журби и мрмљању неког арапско-енглеско-руског језика, смркнути младићи који носе посуде са тумбећијом (посебним дуваном којим се пуни лончић шишиног чибука), дакле – егзотика која плени али којој ми Европљани, чак и ако смо са полуоријенталног Балкана, суштински не припадамо...

... Пришао је келнер и издекламовао ОНИМ језиком понуду, у којој ме је привукла загонетна реч ЧИРИ. Чири се – када ми је приспела ужарена шиша и када сам удахнуо први дим из ње – показао као „шери“, као опојно слатка тумбећија с укусом вишње (било их је на понуди и са укусима диње, ваниле, цимета, јабуке, менте, смокве, манга...) За спојеним столовима изнад одвијала се нека хургадска (рођенданска, ваљда?) породична журка: музика сасвим налик нашој са кафанских весеља. Мало даље од ове журке, као да се ништа не дешава: столови пуни младих Арапа са девојкама чију кожу можда никада пре није дотакло страствено медитеранско (још мање афричко!) сунце – оне уче како се игра шишом, како се њеним врхом милују усне, како се дим пушта кроз ноздрве и уши истовремено.

 ... Срж хедонистичке стварности арапског Египта (постоји и онај другачији – хришћански, коптски!) може се сагледати у „Ел Харафишу“, јер и само његово име значи отприлике „Обични људи“ (без обзира што су на зидовима окачене фотографије глумаца и сцене из истоименог филма). Махфузова прича тако је постала својеврсни део народне културе!

...Можда и више него онај култни кафић „Фишави“, на сплаву у Каиру, поред Нила, некад кућица на води у коју је Махфуз одлазио за живота, и у коју је сместио јунаке свог романа „Разговори на Нилу“: Уз наргиле с хашишом, Махфузови јунаци – овог пута разочарани каирски интелектуалци и интелектуалке, згодне младе сифражеткиње, један древни старац налик Харону и слуга – посматрач, воде егзистенцијалистичке дијалоге. Њима је та „шиша“, а још више шехерезадинска ПРИЧА, уточиште од делања, апатичне и турбулентне свакодневице, од (изгубљене) вере и сумње у све, притискајућих конвенција. Јер, оно што се другде зове порок, на сплаву се именује – слобода, вели писац. Али, после смрти њеног приповедача, та је ПРИЧА прерасла у фаму, те овај сплав-кафић, уместо разочараних каирских егзистенцијалиста, данас походе белосветски туристи.

 ...Дакле, „Ел Харафиш“ (а не „Фишави“), од слаткиша и свежих воћних коктела чији је укус каткад ближи сахарину но оближњој Сахари, преко ружичасте атмосфере неупоредиве са убогим животом околних улица (на који ипак упозорава вечна глад за бакшишем, очекиваним чак и у најситнијим услугама), па све до египатских клинцеза које са браћом или очевима седе уз чај и шишу да би на „цимање” мобилног (попут девојчица у новосадским или београдским кафићима) скокнуле до улаза, значајно ћућориле и успут куцкале поруке. Једна од њих привлачи пажњу необичном одевном комбинацијом: од главе до струка носи оно што наш народ зове традиционалним „чадором“ (тачније, елегантно-шарену имитацију истог) али се надаље открива минић и танке хеланке испод њега; табу се, као и увек, крши унутар себе самог...

... Ипак, неке табу-зоне арапске културе ни овде нису прекршене: чак ни у „Ел Харафишу“ не точи се алкохол; у време када се са оближње џамије зачује молитва, престају жамор и врева, а понеки од присутних – чак и у споредним просторијама – спуштају се на простирку и у тишини моле; најзад – а то никако у вредносном низу није на последњем месту – у мору црно-белих парова не примећујемо, данима, ни један једини у којем би жена била онај тамнопути део. Можда смо баш зато уместо новогодишње ноћи са Брунијевом и Саркозијем, Ел Шехерезада и ја изабрали дане и ноћи (као да их је заиста било 1001!) у „Ел Харафишу“?...