Културно убиство међу пријатељима

ПОЛЕМИКЕ
Специјално за „Политику” од дописника Танјуга
Од када је амерички недељник „Тајм” пре месец дана прогласио „Смрт француске културе” на насловној страни, користећи као предтекст смрт пантомимичара Марсела Марсоа, у Француској се не стишава гнев.

Током децембра нису престале да пљуште реакције у новинама, на радију и телевизији, у кафанама и на кућним седељкама о ономе што је доживљено као јефтина, злонамерна и сензационалистичка анализа места које француска култура данас заузима у свету.

Бурне реакције говоре о значају који Французи придају овом питању.

Држава подстиче осредњост

Ламентирање над губитком утицаја Француске у свету је једна од уобичајених тема париских интелектуалаца, али чак ни они најпесимистичнији нису спремни да ископају гроб француској култури, поготово ако гробар долази с оне стране Атлантика.

„Тајм” констатује да је земља Пруста, Монеа, Трифоа и Пјафове изгубила статус велесиле у култури и да је данас потиснута са светског културног тржишта, на коме доминирају Англосаксонци, и то упркос огромним издацима које држава издваја за домаће уметнике и културу.

Амерички недељник оцењује да се у француском филму није десило ништа значајно од новог таласа, у литератури ништа велико од новог романа из педесетих година прошлог века, а у музици ништа вредно светске пажње од златног доба шансоне.

Аутор признаје да се „француска култура добро држи: свако село има свој фестивал, културна понуда је богата”. Проблем је, међутим, што та разноликост не наилази на одјек у свету.

„Само шачица нових романа ће наћи издавача ван Француске. Мање од десетак годишње стигне до Сједињених Држава, док је око 30 одсто романа који се продају у Француској преведено са енглеског језика”, пише „Тајм”.

У истом тону аутор констатује да највећи број француских филмова чине сладуњави, нискобуџетни филмови за домаће тржиште, док готово половина продатих улазница у француским биоскопима одлази на америчке филмове.

Ништа више нежна није ни оцена париске ликовне сцене, некада родног места импресионизма, надреализма и осталих великих –изама, каже аутор, а коју су „данас претекли, бар у комерцијалном смислу, Њујорк и Лондон”.

У музици је прошло време када су Азнавур и Пјафова пунили концертне сале по свету, док „Американци и Британци доминирају поп сценом”.  Од француских музичара који су познати ван граница земље, аутор текста је у стању да наведе само времешног Џонија Холидеја.

Он се иронично осврће на француски концепт „културног изузетка” за који су се изборили у Унеску 2005. године, а чија је суштина у заштити малих култура од америчке доминације. Читаоце подсећа да је управо Француска дуго имала „цивилизаторску мисију” са циљем да поправи”  савезнике (мислећи, вероватно, на Американце) и културно „уздигне” становнике колонија. У намери да докаже да ова идеја још није ишчезла из свести Француза, „Тајм” цитира председника Николу Саркозија: „Ми у Сједињеним Државама и Француској верујемо да је судбина наших идеја да просветле свет.”

Узрок „пада” „Тајм” налази у француској културној политици, претерано протекционистичкој за англосаксонске појмове, којом диригује држава, а не тржишни закони.

Аутор наводи мишљење да државни издаци за уметнике и културу, који су у Француској издашни, „подстичу осредњост”, а да протекционизам у културној индустрији „смањује привлачност” уметничких остварења.

„У Америци писац жели да много ради и да буде успешан, док француски писци мисле да треба да буду интелектуалци”, цитира уредника француског књижевног часописа „Лир”.

Прозвани француски интелектуалци нису дуго чекали да одговоре на овај „перфидни напад”, како га је у „Фигароу” назвао академик Морис Дријон.

 „Сваких четири, пет година Сједињене Државе захвати антифранцуска грозница, а један од њихових великих медија преузме одговорност да то саопшти свету”, пише он револтирано. Узрок ове грознице јесте у томе што мешају културу и забаву, али културу не одређује недељни box office.”

Исти тон одзвања и на блоговима британског листа „Гардијан”. „За неке Американце нема ничег узбудљивијег од фантазма о француском паду”, иронично примећује франко-британски новинар и писац Ањес Поарије. Ако се француска литература слабо извози у САД, упркос великој годишњој продукцији, то је због тога што се „земља забарикадирала између четири зида и изгубила интерес за спољни свет”, пише она. Америчком „шовинизму  Поарије супротставља љубопитљивост француских читалаца .

У расправу на страницама „Гардијана” укључио се и најмедијатизованији француски филозоф Бернар Анри Леви који је закључио да „амерички став према француској култури више говори о њима него о нама”. За њега овај текст заступа мишљење које је типично за доминантну културу, чији је циљ да нађе оправдање за своју доминацију. Она култура која не интересује Американце по дефиницији је слаба, констатује Анри Леви, закључујући да за њих „уметност није ништа друго до уметничка индустрија”, а да је „уметност која нешто значи она која се извози”.

Кустурица као аргумент

За књижевног критичара недељника „Нувел опсерватер” Дидијеа Жакоба, америчко схватање француске културе се изражава једначином: „Де Гол, плус Сартр, плус багет, плус груди Софи Марсо, једнако је култура Француске.”

 Други проблем је, објашњава он на страницама свог блога, што се „амерички недељник позива на културни концепт који је данас у великој мери превазиђен”. У Француској данас нема писца величине Молијера, као што у Америци нема новог Хенрија Џејмса. „Сама идеја ремек-дела је ишчезла у другој половини 20. века. Пруст данас не би имао смисла, као ни Шекспир”, пише овај критичар.

 Нека врста званичног одговора „америчком нападу” стигла је прошле недеље од организације задужене за промоцију француске културе у свету „Културе Француске”, која је објавила листу од триста француских уметника који су познати у свету, од глумице Изабеле Ађани до бенда Дафт Панк, преко архитекте Жана Нувела, „у првом именику ове врсте намењеном страним новинарима”.

„На објаву о смрти француске културе одлучили смо да реагујемо, а не да останемо у тишини гроба на коју сте нас осудили”, написао је директор ове организације Оливије Поавр д’Арвор, у „ Писму америчким пријатељима”, које је потписало око 300 француских уметника.

Њихова порука је да се култура не сме посматрати кроз логику тржишта.

„Култура је и капацитет једне земље да прими културе других”, пише он и оцењује да „Француска у томе има велику предност”.

„Многи филмови Алмодовара и Кустурице, да не заборавимо афричке редитеље, рађени су у заједничкој продукцији са нашом земљом”, написао је у писму „америчким пријатељима”.

Остер и Ален француске „иконе”

Процењујући домете свог протеста, Арвор примећује да није лако чути француски глас када су Американци „због своје моћне културне индустрије, светске машинерије за пројекцију слика, звука, софтвера, жеља, ако не вољени, а оно поштовани свуда у свету у последњих пет, шест деценија”.

У „пријатељском” упозорењу саговорницима са друге стране Атлантика он објашњава да „има и оних у Француској који би рекли да је разлика између наше две земље у томе што девет од десет Француза зна ко је Марсел Марсо, док је само један од десет Американаца чуо за Нормана Мајлера”, америчког писца који је недавно преминуо. Арвор наводи примере Американаца који су више цењени у Француској него у сопственој земљи, попут Вудија Алена и Пола Остера.

Полемика која је толико узбуркала крв неких Француза није, међутим, прешла Атлантски океан.

„Желим да вас обавестим да Американци не најављују смрт француске културе и да чак нису ни прочитали спорни чланак”, пише у листу „Монд” Џон Бренкман, професор из Њујорка, сведочећи о незаинтересованости америчке јавности, или бар њеног дела, за ове теме.

Француски писац Фредерик Мартел је један од ретких који су, указујући на слабости „Тајмовог” чланка, констатовали да „Француска више нема утицај који је у области културе некада имала у свету”, а нарочито у последњих двадесетак година.

Главни проблем је, према њему, у томе што нема заједничке европске културе.

 „Уз неке ретке изузетке, једина култура која уједињује Европљане јесте америчка култура”, закључује он резигнирано.