У сенци Ал Азхара

Од нашег специјалног извештача

Каиро – Седим испред Ал Азхара, више од хиљаду година старог универзитета који слови за највиши ауторитет сунитског ислама.

Напољу, ту где пијем чај од свеже нане, муслимани традицију показују својим галабејама, чалмама, брковима и наргилама. Све остало је глобализовано: од агресивности њиховог бизниса до врста цигарета, од мноштва језика које су упорни трговци савладали не би ли боље продали сувенире до мера обезбеђења које су исте као и у другим деловима света притиснутог тероризмом.

С друге стране, унутар посивелих зидова, испод пескираних китњастих минарета из фатимидског периода, велики имам, шеици и улеме својим фатвама – верским мишљењима – одређују свеколики начин живота више од милијарду муслимана на свету.

Да ли ислам и глобализујућа демократија могу заједно, питање је које се променљивом учестаношћу поставља последњих година, често продубљујући раскол између хришћанског и муслиманског света.

Једни негирају било какву могућност споја. Други тврде да ислам тражи демократски систем. Између два екстрема крије се свашта. Сложени контекст открива да ислам није наследно неспојив с демократијом, а да „политички ислам“ може да буде програм верске демократије а не искључива агенда џихада или тероризма.

Враћам се у Рим, где сам се, вођен радозналошћу, мада спутаван скромним оквирима новинарства, бавио Римокатоличком црквом. Искуства Ватикана назначавају користан пут ка разумевању битке за демократију унутар света ислама.

Римска црква се век и по после Француске револуције грчевито борила против демократије коју је доживљавала као претњу темељима хришћанске цивилизације. Противљење „јереси демократије“ доживело је врхунац у енцикликама папе Гргура Шеснаестог који је демократију осуђивао као антиклерикалну и одбацивао либерализам.

Тек век касније, 1940-их, створене су прве теорије које су премошћавале јаз између католичанства и либералне демократије. Промени става Курије највише су допринела искуства с тоталитаризмом, од десничарских диктатура до атеизма комунистичких режима.

У исламском, посебно арапском, свету услови су битно другачији. За разлику од запада, где су грађанска друштва цементирала демократију, највећим бројем арапских држава владају милитантно-популистички режими који сасецају демократске слободе.

Знатан део исламиста сматра да је демократија страни концепт који муслиманским друштвима намећу запад и његови секуларни реформатори. Уверени су да концепт народног суверенитета негира исламски суверенитет Алаха и да је, тако, облик идолатрије.

Најчешћа замерка је да западној демократији недостаје духовност. Одвајање вере и политике, сматрају, ствара духовни вакуум у јавном животу и отвара врата политичком систему који нема осећај за моралне вредности. Искуства са секуларним војним режимима, попут Садама Хусеина, ојачала су страх од одвајања религиозних вредности од политике.

Многи угледни исламски интелектуалци тврде, међутим, да су демократија и ислам компатибилни, да ислам чак захтева демократију. Позивају се на шуру – институцију међусобних консултација садржану у Курану, а у политичком животу изједначену са парламентом.

Други основни концепт развоја исламске демократије је калиф. Историјски, појам је означавао средњовековног исламског владара, али у Курану он има много шире – тумачи се демократско – значење и подразумева одговорност свих људи да буду чувари Алахове креације.

Теорија којом се баве шеици и улеме иза зидина које гледам данас су веома развијене. Резултати у пракси су много мање охрабрујући.

Исламска друштва масовно су недемократска, опхрвана истим страховима као и католичка пре више од једног века. То помаже отпору према секуларним снагама и јачању уверења да је моћни владар – био он краљ, шеик, емир или председник – неопходан као брана према анархији.

Али зашто ова друштва не следе искуства хришћанског „народа књиге“? Зашто блискоисточне аутократе нису религиозну већину усмериле ка демократији? Зашто улеме не прихватају да плурализам помаже опстанку вере? Да ли ауторитарност ислама у одређивању свакодневног живота, па и политичког, те људе везује за ауторитарне владаре као њихове природне савезнике?

Могуће. Обичан Арапин осећа се отуђеним од својих владара, па и државе. Арапске куће су унутра чисте, али улице су бескрајно прљаве. То је тај однос.

Има либералних исламских мислилаца који уче да је ислам хетероген, стално развијајући историјски феномен. Има их, мада мало, који тврде да опстанак ислама зависи од његове способности да се прилагоди. Укључујући и демократији.

Испоставља се да они нису у стању да мобилишу средњу класу која је талац раширеног страха да ће демократија омогућити долазак на власт радикалних исламиста, као у Ирану 1979. или, замало, у Алжиру 1991. Ово, парадоксално, упркос чињеници да су плурализам, различитост и људске слободе више него анатема свим фундаменталистима.

Лекција коју је Ватикан научио од тоталитаризма, прихватајући либерализам, није на дневном реду Блиског истока.

Томе, цинично, умногоме доприносе демократе са запада подржавајући послушне аутократе. Историја региона у 20. веку служи као подсетник да неки од најгорих арапских режима своју дуговечност дугују западу који је многим тиранима гледао кроз прсте заборављајући да их пита шта је са политичким реформама и људским правима, зашто ликвидирају или хапсе опозиционаре, зашто су до грла корумпирани, како изборе добијају са 99,98 одсто или, попут Садама Хусеина, са 100 одсто гласова.

Америка је најодговорнија што је арапски мултипартизам оптичка варка, што су опозиције више козметичке него стварне, што је ослонац на војску и полицију правило, што се с власти чешће одлази убиствима или природном смрћу него изјашњавањем бирача.

Онда је пре пет година нагло почело да се говори о „арапском пролећу“. О „новој зори“ и сигналима реформи после серије председничких избора на којима су се појавили и противкандидати, или о лаганом јачању парламентарне власти. Ирак, Египат, Либан, Јордан, Кувајт, Бахреин, Јемен, Либија, Мароко, Тунис, Палестинци, чак и Саудијска Арабија и Оман.

„Ислам је усклађен с демократском влашћу“, говорио је Џорџ В. Буш промовишући своју „Ширу блискоисточну иницијативу“ која је од Ирака требало да направи демократски пример за углед.

Испоставило се брзо да је идеја била отужан памфлетски покушај да се замагли ирачки политички, војни и морални фијаско. Показало се да је аргумент да је демократија предуслов регионалног мира само рационализација одлагања било каквог напора да се реши конфликт Израела и Палестинаца.

Продор политичког ислама, хаос у Ираку, успон моћи шиита и раст утицаја Ирана, осећај – испоставља се исправан – блискоисточних владара да су Америци толико потребни да их ни Барак Обама неће дирати, све то је допринело да се „арапска зора“ брзо врати у „арапски сумрак“.

Од промена ни трага ни гласа. Арапским лидерима не требају америчке реформе. Обећања која су давали пре пет година прекрио је песак.

Арапска улица памти Британце и Французе, не верује ни Американцима. Зашто би – Америка је у пет различитих ратова помогла Израелцима да поразе Арапе.

Пет година после фатаморгане „марша слободе“, опчињена неизмењеним стратешким и енергетским интересима, Америка и даље хипократски дадиља блискоисточне аутократе подржавајући закржљавање арапске али и исламске политичке мисли.

Демократија је далеко. Арапско цивилно друштво – какво је запад само реторички промовисао – последње две деценије тавори. Нема сумње да ће тако и бити уколико иста колекција деспота – осетљивија на америчке него аутентичне домаће реформске формуле – настави да води арапски свет.

Претпоставка да ће Америка – уз подршку Европе и уз сагласност Израела – Арапе учити како да постану модерни и демократски, веома је погрешна.