Док се сања, још увек је лако

Комад „Три сестре” је, заправо, велика исповест Антона Павловича Чехова: о смислу живота, суровости и баналности, али и о човековој нади. Рецепта за болест која се зове живот нема. Човек мора да чека. Ту негде Чехов и Бекет седе за истим столом. Желели смо да „Три сестре” радимо са доајенима који ће у односу на живот имати прави став. Представа треба да покаже да је велики уметник једнако добар у сваком периоду живота...

Редитељка Ивана Вујић на сцени Битеф театра поставља Чеховљеве „Три сестре”, а овако објашњава разлоге због којих ради баш ово дело. Олгу, Машу и Ирину тумаче Ружица Сокић, Бранка Петрић и Рада Ђуричин. Куриозитет је већи ако се зна да поменуте глумице и поред богатих биографија до сада нису радиле ниједно Чеховљево дело. У подели су и Мирко Бабић, Константин Бунушевац, Дуња Махорчић и Горјана Стоиљковић. Адаптацију и драматургију потписује Славенка Миловановић. Сценограф је Константин Бунушевац, а костимограф Душица Кнежевић. Премијера је заказана за 21. децембар на сцени Битеф театра, који је један од копродуцената представе, поред Бетон хала театра и Културног центра Панчева.

„Донела сам вам да пробате Уликсов хлеб. Синоћ је отпутовао. Овај црни са вишњама је добар за пробаву”, каже Бранка Петрић, мајка глумца Уликса Фехмиуа који живи у Америци, а који је протеклих дана кратко боравио у Београду. И док једемо амерички хлеб и пијемо домаћу кафу, пратимо ток приче на сцени.

„Где нам је покривач? Руки (Ружица Сокић) идемо на почетак. Како сте ми лепе” – каже редитељка Ивана Вујић која је увелико спремна за рад. Дубоким гласом који одзвања Битеф театром разбудила је и најпоспаније сараднике и најавила почетак пробе.

Сцена нестварно бела. Као када се рађа живот. Бранка Петрић, Ружица Сокић и Рада Ђуричин седе за столом са белим цветовима у коси.

„Одакле сада тај чаршав” – пита Ружица Сокић. „То је део сценографије”, објашњава редитељка. „Као на почетку живота. Све је у знаку беле боје. Док се сања, још увек је лако. Кад крену сузе, кашаљ, кирија, туга, несрећа, онда је тешко. И када боли, и када патимо, све је то живот”, коментарише Ивана Вујић која је до сада претежно радила немачке ауторе.

– Између Немаца и Руса постоји велика блискост. Представа „Ујка Вања” коју смо гледали на последњем Битефу била је изузетна јер је представљала спој немачких и руских емоција, што је скоро немогуће. Ово је мој први Чехов. Нисам га раније радила, не зато што га нисам ценила, него сам сматрала да његову искреност и истинитост још увек нисам била у стању да постигнем. „Три сестре” бих увек радила искључиво са овом поделом јер је реч о великим глумицама. То су изузетне персоне, дубоке особе, које су остале верне позоришту до данас, три ретка посленика позоришта, попут Чехова, објашњава редитељка док будним оком прати шта се дешава на сцени.
Бели покривач неколико тренутака касније скида са стола и креденца Ружица Сокић. Склања га у једну од фиока. Поруку схватамо. Почетак смо успешно пребродили. Треба даље корачати кроз живот. Свако са својом причом и судбином....

– Тумачим Олгу, најстарију сестру. Играм је из себе, из сопствених осећања. Олга је та која брине о породици, о својим сестрама, и, наравно, интимно јој је стало да има породицу. А све то нема. Свака од те три жене има неостварене жеље и чежње, па и Олга има жељу да се уда, да има децу. То сам окренула на комично, да не буде патетична жеља. Ублажавам ту њену потребу, као да јој није најважнија, већ да је у питању жена-интелектуалац која се дружи са књигом – каже Ружица Сокић.

Да се глумице радују својим новим сценским изазовима потврдила нам је и Рада Ђуричин: „У овом животном добу нисмо ни сањале да ћемо добити ове улоге. Радујемо се. Исход се не зна. Играмо са задовољством, немајући пред собом огледала, јер се у души свако од нас осећа много млађим него што у ствари јесте. Први пут играм Чехова. Велика Невенка Урбанова ми је својевремено говорила да су моје улоге у Чеховљевим комадима. Чекала сам их 50 година. Када сам престала да их чекам, неочекивано се појавила Ирина. Свако од нас воли живот и свако се нада. Ирина је једна од тих. Живи у сталној чежњи да оде из мале паланке у велики град верујући да ће тамо наћи оног правог којег ће волети”.

И Бранка Петрић је много заволела своју Машу. Њу је, како каже ова Чеховљева јунакиња, одавно прескочила, а сада је дошла баш код ње. Посебно јој се обрадовала јер: „Свака глумица прижељкује Машу. Она мора да буде најлепша.”

Своје јунакиње са горњег спрата посматра Чехов кога тумачи Мирко Бабић. Тихо, ненаметљиво прати причу своје „Три сестре” дајући им снагу да истрају у овом великом послу.