Сиромаштво као социјална епидемија

Свест о дубини и раширености кризе не само да јача, она постаје основно осећање у нашем друштву. Ко то не види, или не жели да види, тај ће и даље остати заробљеник својих политичких опсена и самообмана, којих иначе имамо у изобиљу. Везаност за одбрану властодржачких позиција и својеврсни идеолошки конформизам могу бити неки од важнијих чинилаца у спречавању сазревања свести о раширености и дубини кризе. Међутим, одлучујући су постојећи интереси – економски, финансијски и политички које тако упорно брани успостављена доминантна политичко-економска олигархија која је успоставила својеврсну владавину картела и политичких лобија и котерија.

Основно питање је како нарастајућу свест о кризи претворити у ефективно политичко становиште о неопходности дубоких друштвених промена. Још је већа енигма ко су могући актери ових промена. Јасно је да ове политичке структуре које су већ двадесет година на нашој политичкој сцени играју своју гротескну политичку представу без реалних изгледа да промене било шта у постојећем односу снага. Наступила је потпуна немогућност да се појави нова генерација политичара која ће имати јасну концепцију промена, не носећи при томе оптерећење протеклих политичких дешавања. Очигледно је да је потреба за радикалнијом променом политичког система ургентна али се она одлаже већ готово десет година, јер би њено спровођење довело до разбијања партијских монопола, успостављене партитократије и формираних економско-политичких центара моћи.

Промене у вођењу економске политике у којој одлучујућу улогу имају идеолози неолиберализма и тајкуни као осведочени предатори транзиције и пљачкашке приватизације нису могуће без дубоких промена политичког система, децентрализације одлучивања, промене изборног закона и укидања бланко оставки. Све су то неопходне претпоставке да се свест о кризи тако политички артикулише да не остане заробљена у својој немоћи и неспособности. Светозар Марковић је још крајем деветнаестог века записао: „Потпуна апатија за све што непосредно не засеца у добијање насушног хлеба – то је карактеристика данашњег народа у Србији”. Он је то назвао живо труљење које и ми данас можемо готово да опипамо.

Признање постојања глади и ендемског сиромаштва је врхунац свести о кризи до којег наши људи све чешће долазе. У нашој традицији дуго је постојала утешна реченица да је Србија толико богата земља да у њој не може бити гладних. У то више нико не верује и у Србији глад постаје свакодневни пратилац живота наших грађана. Створен је посебан слој сиротиње неспособан да прекорачи тај заковани праг сиромаштва и социјалног безнађа.

Две деценије борбе и транзиције да бисмо дошли тамо одакле смо пошли, али огољени, осиромашени и старији, јер су нам ,,скакавци појели две деценије”. На који начин се актуелна власт суочава с нараслом бедом и све већим социјалним незадовољством можемо видети и из изјаве министра трговине Слободана Милосављевића: „Не мислим да је храна јефтина али је широко доступна”. Ово је сведочанство до које мере се не схвата разорност и погубност нарастајуће беде која се шири као социјална епидемија и за коју се не зна којим ће језиком проговорити. Историјско искуство нам сведочи о томе да овакав степен сиромаштва често може бити основа за неконтролисану провалу насиља и формирање друштвене ситуације у којој се оглашавају социјално декласиране и маргинализоване масе а то може бити увод у поништавање и самог демократског система. Незадовољство је као звер, немоћна кад се роди, страшна кад ојача. Има ли у нашем друштву икога ко је је спреман да чује ово упозорење Меше Селимовића и прихвати да је нарасла свест о кризи у којој се већ дуго налазимо један од предуслова за корените промене. Више није довољно да државни званичници понављају да су они свесни да народ тешко живи, дошло је време да се предузму одлучни кораци да се Србија извуче из растуће каљуге сиромаштва, једино на тај начин ће она престати да буде блокирано друштво.

Публициста