Siromaštvo kao socijalna epidemija

Svest o dubini i raširenosti krize ne samo da jača, ona postaje osnovno osećanje u našem društvu. Ko to ne vidi, ili ne želi da vidi, taj će i dalje ostati zarobljenik svojih političkih opsena i samoobmana, kojih inače imamo u izobilju. Vezanost za odbranu vlastodržačkih pozicija i svojevrsni ideološki konformizam mogu biti neki od važnijih činilaca u sprečavanju sazrevanja svesti o raširenosti i dubini krize. Međutim, odlučujući su postojeći interesi – ekonomski, finansijski i politički koje tako uporno brani uspostavljena dominantna političko-ekonomska oligarhija koja je uspostavila svojevrsnu vladavinu kartela i političkih lobija i koterija.

Osnovno pitanje je kako narastajuću svest o krizi pretvoriti u efektivno političko stanovište o neophodnosti dubokih društvenih promena. Još je veća enigma ko su mogući akteri ovih promena. Jasno je da ove političke strukture koje su već dvadeset godina na našoj političkoj sceni igraju svoju grotesknu političku predstavu bez realnih izgleda da promene bilo šta u postojećem odnosu snaga. Nastupila je potpuna nemogućnost da se pojavi nova generacija političara koja će imati jasnu koncepciju promena, ne noseći pri tome opterećenje proteklih političkih dešavanja. Očigledno je da je potreba za radikalnijom promenom političkog sistema urgentna ali se ona odlaže već gotovo deset godina, jer bi njeno sprovođenje dovelo do razbijanja partijskih monopola, uspostavljene partitokratije i formiranih ekonomsko-političkih centara moći.

Promene u vođenju ekonomske politike u kojoj odlučujuću ulogu imaju ideolozi neoliberalizma i tajkuni kao osvedočeni predatori tranzicije i pljačkaške privatizacije nisu moguće bez dubokih promena političkog sistema, decentralizacije odlučivanja, promene izbornog zakona i ukidanja blanko ostavki. Sve su to neophodne pretpostavke da se svest o krizi tako politički artikuliše da ne ostane zarobljena u svojoj nemoći i nesposobnosti. Svetozar Marković je još krajem devetnaestog veka zapisao: „Potpuna apatija za sve što neposredno ne zaseca u dobijanje nasušnog hleba – to je karakteristika današnjeg naroda u Srbiji”. On je to nazvao živo truljenje koje i mi danas možemo gotovo da opipamo.

Priznanje postojanja gladi i endemskog siromaštva je vrhunac svesti o krizi do kojeg naši ljudi sve češće dolaze. U našoj tradiciji dugo je postojala utešna rečenica da je Srbija toliko bogata zemlja da u njoj ne može biti gladnih. U to više niko ne veruje i u Srbiji glad postaje svakodnevni pratilac života naših građana. Stvoren je poseban sloj sirotinje nesposoban da prekorači taj zakovani prag siromaštva i socijalnog beznađa.

Dve decenije borbe i tranzicije da bismo došli tamo odakle smo pošli, ali ogoljeni, osiromašeni i stariji, jer su nam ,,skakavci pojeli dve decenije”. Na koji način se aktuelna vlast suočava s naraslom bedom i sve većim socijalnim nezadovoljstvom možemo videti i iz izjave ministra trgovine Slobodana Milosavljevića: „Ne mislim da je hrana jeftina ali je široko dostupna”. Ovo je svedočanstvo do koje mere se ne shvata razornost i pogubnost narastajuće bede koja se širi kao socijalna epidemija i za koju se ne zna kojim će jezikom progovoriti. Istorijsko iskustvo nam svedoči o tome da ovakav stepen siromaštva često može biti osnova za nekontrolisanu provalu nasilja i formiranje društvene situacije u kojoj se oglašavaju socijalno deklasirane i marginalizovane mase a to može biti uvod u poništavanje i samog demokratskog sistema. Nezadovoljstvo je kao zver, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača. Ima li u našem društvu ikoga ko je je spreman da čuje ovo upozorenje Meše Selimovića i prihvati da je narasla svest o krizi u kojoj se već dugo nalazimo jedan od preduslova za korenite promene. Više nije dovoljno da državni zvaničnici ponavljaju da su oni svesni da narod teško živi, došlo je vreme da se preduzmu odlučni koraci da se Srbija izvuče iz rastuće kaljuge siromaštva, jedino na taj način će ona prestati da bude blokirano društvo.

Publicista