Индустрија их је испразнила

У просторно-демографском развоју Србије суочавамо се деценијама, на једној страни, с концентрацијом становништва око великих регионалних центара, док на другој страни имамо просторе у којима се број становника смањује.

Ови процеси су нормална појава која прати транзицију савремених миграција, које се огледају у премештању људи из села у градове, и са виших надморских висина на оне ниже. Пошто се ови процеси интензивно одвијају за живота једне генерације доводе до тзв. демографске пустоши. Њена манифестација су велики простори који су изгубили главни потенцијал становништва потребан за биолошко обнављање и радну активност. Управо овакво стање евидентирано је у низу општина, попут Црне Траве, Гаџиног Хана, Жагубице, Бољевца, Бруса, Беле Паланке, Сврљига, Трговишта и других.

Ове општине је захватио интензиван процес старења, јер су људски ресурси за обнављање становништва и за радну активност изгубљени, а веома мало учешће младог становништва захваћеног опадањем рађања не може да заустави ова негативна кретања. На тим просторима најбројније становништво старије од 60 година неминовно ће изумрети у наредним деценијама. Отуда се као витално намеће питање како зауставити демографску пустош у знатном делу Србије.

Важно је рећи да су то простори који су по свом географском квалитету и природним карактеристикама веома повољни за живот и развој насеља. То су некада били простори с великом концентрацијом становништва, и одатле су се људи исељавали појединачно и у мањим групама.

Међутим, после Другог светског рата, емиграција је из ових општина нагло увећана, а држава jе те процесе поспешивала несинхронизованим развојем индустрије и пољопривреде. Доходак из пољопривреде се преливао у индустрију, индустрија се концентрисала у великим градским центрима и у одређеним зонама. Држава је својим планским решењима у вези с градњом индустријских објеката и саобраћајне инфраструктуре, као и размештајем образовних институција, допринела наглом пражњењу села и руралних простора, посебно на вишим надморским висинама и у пограничним крајевима. Да је у другој половини двадесетог века урбанизација имала полицентрични карактер и изградња путева и локалних центара била равномернија, депопулација сеоских насеља у Србији не би била овако изражена.

Из наведених разлога, много општина у Србији има данас густину насељености мању од 30 становника по квадратном километру, која одговара густинама насељености у државама познатим по врло неповољним климатским условима.

Ни ова густина становништва не би била тако велики проблем да је садашња полна и старосна структура становништва другачија. Просечна старост становништва у овим општинама је изнад 50 година, са преовлађујућим самачким и двочланим домаћинствима у селима. У таквој старосној структури неповољни демографски трендови не могу се лако преусмерити. Негативна кретања се могу ублажити ако би се интензивније радило на економској ревитализацији и задржавању преосталог млађег становништва, јер се досељавање у ове крајеве, изузев појединачних случајева, тешко може очекивати.(/slika2)

Процењује се зато да ће за двадесет-тридесет година многа насеља у овим општинама бити демографски испражњена. Већ 2002. евидентиране су десетине насеља у Србији без становника, а нови попис идуће године показаће да их је знатно више.

Низ проблема доводи се у везу са животом ових старих особа у испражњеним селима. То је, по правилу, најсиромашније становништво, с тешкоћама чак и у прибављању хране, а да не помињемо здравствену заштиту, припреме за зиму итд.

Ревизализацију ових простора, ако је икако могућа, треба тражити у функционалном повезивању села са најближим локалним центрима и већим градовима. То значи укључивање ових демографски девастираних подручја у развојне планове локалних и регионалних центара. Први задатак ових општина и државе je да обнови путну мрежу. То је и начин да се уваже компаративне предности природне средине депопулационих подручја.

У свету и код нас тежи се развоју малих и средњих градова и у томе треба видети и могућност задржавања становништва и у њиховом непосредном окружењу. Потребно је и суштинско познавање ових проблема и конкретних мера које може да предузме локална заједница. Те конкретне мере могу да понуде они који познају демографске феномене. Зато смо на Географском факултету ишколовали већ десет генерација демографа, стручњака који су у стању да се суоче с свим проблемима, па и са онима у демографски опустошеним општинама.

*Професорка Географског факултета БУ