Више од партнерства

Русија и Србија потписале су јуче у Москви нафтно-гасни споразум којим су две владе уговориле сарадњу у области енергетике и протокол према коме руски „Гаспромњефт” купује 51 одсто акција Нафтне индустрије Србије.

Потписивању споразума присуствовали су председник Руске Федерације Владимир Путин, председник и премијер Србије Борис Тадић и Војислав Коштуница. Споразум је, у име Владе Србије, потписао министар за инфраструктуру Велимир Илић, док је у име Руске Федерације овај документ потписао министар за индустрију и енергетику Виктор Христенко.
Коштуница је том приликом нагласио да Споразум о сарадњи Србије и Русије у области нафтне и гасне привреде и Протокол о основним условима куповине Нафтне индустрије Србије успостављају стратешку сарадњу која ће бити на добробит привреде и чије ће благодети осетити сви грађани Србије. На другој страни, председник Србије објаснио је да је реч о стратешком партнерству које ће бити корисно и за Србију и за Русију.
Вредност Споразума процењује се на око 2,4 милијарде евра. У ту суму улази и 51 одсто вредности НИС-а за коју је „Гаспромњефт” спреман да издвоји 900 милиона евра. И то 400 милиона у кешу и око 500 милиона за модернизацију, што је скоро исто онолико колико је проценио и приватизациони саветник за НИС – конзорцијум Мерил Линч и Рајфајзен инвестмент. Преузимање НИС-а требало би да се заврши најкасније до 31. децембра ове године, а Споразумом који је Србија потписала, а „Политика” објавила и пре него што се јуче појавио на интернет страници владе, предвиђено је да се „Гаспрому” директном погодбом понуди најмање 51 одсто удела НИС-а.

(/slika2)Једино где преговарачи за Србију могу да извуку више у наредним сусретима са Русима јесте у капацитету гасовода „Јужни ток” и територији преко које ће он проћи како би Србија убирала што већу транзитну таксу. Управо би зарада од таксе могла бити компензација за цену НИС-а, коју неки стручњаци оцењују ниском.

Према раније изнетој грубој процени Александара Поповића, министра енергетике и рударства, вредност инвестиције за изградњу гасовода кроз Србију у дужини од око 400 километара и подземног складишта гаса у Банатском Двору износила би најмање милијарду и по евра.

Србија и Русија су се овим споразумом обавезале да гасовод кроз Србију добије статус трансевропске енергетске мреже, при чему ће плиновод кроз нашу земљу имати пропусну моћ од најмање 10 милијарди кубних метара гаса годишње, што је у овом часу пет пута више од српских потреба, уз могућност повећања обима испорука руског гаса.

„Гаспром” или његова компанија-ћерка ће са Јавним предузећем „Србијагас” формирати заједничку компанију за изградњу магистралног гасовода, при чему ће руска страна имати најмање 51 одсто удела у оснивачком капиталу, а српска страна највише 49 одсто. Капацитет подземног складишта гаса у Банатском Двору биће најмање 300 милиона кубних метара гаса.

Интересантно је да су преговарачи за НИС, са Дејаном Михајловим на челу, секретаром владе, толико изашли у сусрет Русима да су чак спремни да размотре могућност да се материјали, услуге и радови неопходни за реализацију пројеката изградње гасовода, складишта гаса у Банатском Двору и модернизације НИС-а „ослободе пореза на додату вредност” до достизања исплативости изграђених објеката.

Споразум важи 30 година, а по истеку тог периода он ће се аутоматски продужавати на следећи петогодишњи период, уколико једна од страна не обавести другу, најкасније девет месеци пре истека одговарајућег периода, о својој намери да га раскине.

(/slika3)Параф Велимира Илића, министра инфраструктуре, на овај руски споразум може бити поништен само уколико посланици у Народној скупштини не изгласају завршни документ. Свака друга могућност измене документа по питању тога да српска страна добије једнак проценат удела у заједничкој фирми која ће градити гасовод или Банатски Двор готово да не постоји.

Бугари су, међутим, у дугим преговорима успели да се изборе за равноправност и да добију 50 одсто власништва у предузећу које ће управљати трасом гасовода кроз њихову земљу.

Оно што је, међутим, много већи проблем јесте што, како тврде у НИС-у, нови газда највероватније неће улагати у модернизацију рафинерија да би у њима прерађивао нафту и производио европски квалитет горива. Руси уопште нису у обавези да поштују европске стандарде, јер нису у Европској унији, баш као ни Србија.

НИС-ове рафинерије потребне су „Гаспромњефту” због резервоарских простора у Панчеву у које ће моћи да складиште нафту из домаћих лежишта – 700.000 тона. Оно што НИС може очекивати као улагање у рафинерије јесте управо то да се модернизују резервоарски капацитети. Ствар је јасна, Руси су купили НИС због тржишта, а не рафинерија у Новом Саду и Панчеву. У овом часу НИС покрива 62 одсто тржишта Србије, а само на тржиште Београда отпада 70 одсто укупне производње која се може покрити са 500.000 од 700.000 тона домаће сирове нафте.

Остаје још да се нагађа да ли је приватизациони саветник још пре две године знао ко ће купити НИС па је стратегију правио за њега, или је овде у питању чиста случајност.

Јасна Петровић