Косовски чвор

Шест година после 5. октобра демократска Србија се налази у клинчу. И то, не због економских и унутрашњополитичких разлога, већ из апсурдности наше спољнополитичке позиције, поводом решавања статуса Косова и Метохије.

Током деведесетих година Космет је тонуо у анархију захваљујући двема погрешним политикама. Једна је била она Милошевићева, која се простирала од позивања Срба на нови "косовски бој" до уредног потписивања кумановске капитулације после бомбардовања. Друга је била политика косовских Албанаца која се сводила на отцепљење дела територије државе Србије.

Постојала је и трећа политика према Косову, политика компромиса, коју су већ тада нудили представници антимилошевићевске демократске Србије, а која је проговарала из уста појединих академика, као и из акција тада опозиционих политичара. Али, српски "антимилошевићевци" нису током деведесетих година утицали на доношење политичких одлука у земљи, као што ни друге проевропске демократске странке нису биле у тој позицији у осталим државама западног Балкана.

Можемо, међутим, само спекулисати каква би била историја ових простора да су током 90-их утицај у Србији имали људи попут Коштунице, Ђинђића или Тадића, а у Хрватској попут преминулог Владе Готовца, као и њихови "еквиваленти" у осталим републикама. На жалост, са освитом вишестраначја, власти се докопао виолентнији део некадашњих дисидената који је лако склопио пакт с комунистичком номенклатуром, из чега су се изродиле политичке личности попут Шешеља у Србији, или Бранимира Главаша у Хрватској, којима су руководили "доктори" школе националног комунизма – Милошевић, Туђман и други.

Но, крајем ратова и оцртавањем нових старих државних граница, свака западнобалканска држава је добила умереније и проевропско руководство, па је у региону успостављена нова равнотежа и дух међусобне сарадње и стабилности.

Најновија дешавања у вези са статусом Косова и Метохије оцртавају, међутим, опет једну нову ситуацију, која би веома лако могла уздрмати регионалну стабилност. Апсурдност досадашњег тока преговора о статусу Космета, а тиме и спољнополитичке позиције садашњих српских власти, је у томе што се тражи да цену за Милошевићеву погрешну политику плате политичари "антимилошевићевци", који тренутно представљају државу, а који, као што смо видели, нису имали нимало утицаја на ситуацију у Покрајини током деведесетих година. Поједностављено говорећи, тражи се да, у коначном збиру, казну за две погрешне политике – једну српску, другу албанску – плати трећи који у томе уопште није учествовао. Тако се од демократских политичара у Србији тражи да се помире с неком "реалном" независношћу Косова, не разумевајући колико то подрива њихову позицију на унутрашњополитичком плану и колико ће, без Косова, тешко добити следеће изборе.

Но, није реч о подривању евродемократа само у Србији, већ у читавом региону, пошто све републике бивше СФРЈ (осим Словеније) функционишу по принципу "спојених судова": нестабилност у једној, нужно доводи до нестабилности у другим државама. Могућа ланчана реакција у случају независности Косова би изгледала овако: ношени "патриотским импулсима", радикали долазе на власт у Србији; забринути што су екстремне снаге (које сањају границу Карлобаг–Карловац–Вировотица) дошле на власт у Србији, бирачи у Хрватској такође гласају за своје екстремне снаге, што се понавља и у БиХ, Македонији, и у свеже референдумски подељеној Црној Гори. Тиме би дошло до подривања положаја неколико проевропских демократских политичких групација на власти у државама региона.

Отуда не чуди што независност Космета актуелни хрватски званичници не помињу, и што су чак из бошњачке СДА дошла противљења независности, попут оног недавног, Бакира Изетбеговића. Свима је јасно да би независност Космета значила отварање Пандорине кутије из које би могло изаћи хиљаду неизвесности, а прва од њих била би урушавање тзв. дејтонског система који регулише односе између Србије, БиХ и Хрватске, као и унутрашње односе у БиХ.

Уколико, дакле, неко жели да очува садашњи "дејтонски систем" држава западног Балкана, онда не би требало да дира ни "Бадинтеров принцип" који је био меродаван за оцртавање граница на Балкану после распада СФРЈ. Тај принцип је почивао на тзв. авнојевским границама, и ако се тај принцип и те границе једном наруше, нико не зна куда би нас то могло одвести. И како би неко могао саопштити Србији да би једино она требало да има мању територију у односу на ранију, што би се догодило у случају независности Космета.

Стога би причу о потпуној и безусловној независности Косова требало ставити "на лед", и наћи нека компромиснија и одрживија решења, ако се не жели читав регион ставити "на ватру".

Истраживач сарадник у Институту друштвених наука у Београду