Злочин и одмазда

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – С обзиром да је направљена још на почетку друге деценије прошлог века, од фине беле храстовине, столица изложена у стакленој витрини би могла да се квалификује и као антички комад намештаја. Али посетиоци изложбе не могу да испробају њену удобност, а и да могу, питање је да ли би то баш пожелели.

Ја сам међутим био разочаран: намера ми је била да као репортер заиста у њу седнем и опишем како је то – бити на електричној столици!

Ова је изложена у најмлађем вашингтонском музеју, Музеју злочина и казне, у „соби за погубљења”, у којој су и други „инструменти смрти” који су и данас на располагању извршиоцима правде у Америци. Рецимо омча за вешање на којој се види да је прилично „одрадила”, гасна комора (али не права, већ аутентична копија направљена специјално за овај музеј).

Недостају само пушке за стрељачки строј. Али ту је зато смртоносна инјекција за коју са изненађењем откривам да се не састоји од шприца и игле, већ да је то не баш мала машина, са пуно прекидача. Убијање њоме обавља се наиме у три фазе: пошто се цевчице са иглама на врху убоду у вене везаног осуђеника, њему се прво убризгава средство за анестезију, да би се успавао, а потом две отровне текућине које треба да зауставе рад органа...

Звучи морбидно – смрт на електричној столици, ако већ држава мора да убија изгледа некако хуманије, али судећи по надимку ове поред које сам стајао („стара димњача”) и по томе што су јој доњи делови мало нагорели, изгледа да није баш тако.

На табли поред је њена историја. Инсталирана је 1916. у затвору у Нешвилу, држава Тенеси. У њу је село укупно 125 осуђеника – и с ње отишло на онај свет. Последњи 1960, када је Тенеси прогласио мораторијум на погубљења.

Електрична столица је прва асоцијација кад се помене извршење смртне казне у Америци. Али као инструмент законске одмазде убијање струјом је опција још у само девет држава, и то само као „резерва”. Примарни метод погубљења је смртоносна инјекција, премда је, колико прошлог лета, један осуђеник изведен пред стрељачки строј.

Уведена је пред крај 19 века и први пут примењена 1890, не баш према очекивањима њених заговорника: погубљење је трајало целих осам минута, а тело несрећног осуђеника се на крају запалило. „Боље би то обавили секиром”, прокоментарисао је тада тај чин Џорџ Вестингхаус, који је противио употреби струје у те сврхе, страхујући да ће људи нерадо у своје куће уводити нешто што може да их убије.

То је иначе било време када се још водила борба између Едисоново једносмерне и Теслине наизменичне струје. На првој електричној столици употребљена је Теслина, али пошто је Вестингхаус одбио да властима прода генератор за те сврхе, купљен је изокола, тобоже за потребе једног универзитета, и уз Едисонову помоћ (оне је желео да се сазна да је наизменична струја ефикасно убија) у Њујорк стигао преко једне јужноамеричке земље.

Нису, нажалост, све електричне столице данас у музејима: много се још одржава у „радном стању”. Најновије погубљење струјом обављено је у марту ове године у држави Вирџинија, и то по жељи осуђеника, који је сматрао да ће се тако мучити мање него са смртоносном инјекцијом.

Расправе о смртној казни у Америци су иначе стално на дневном реду. Најновију је покренуо прошлонедељни почетак једне судске расправе, у којој браниоци једног још неосуђеног убице у Тексасу, траже да се она прогласи неуставном. Аргумент им је да је сувише много људи који су у ћелијама смрти чекали на погубљење, откривањем доказа који су потврдили њихову невиност, у последњи час ослобођено, што по њима значи да у систему постоји грешка која га обесмишљава.

Од 1976, када је после четворогодишњег судског мораторијума смртна казна обновљена, таквих случајева било је чак 139, чему је највише допринело коришћење ДНК анализа као доказа.

Иако је Америка међу само три индустријске демократије у којима се примењује смртна казна (у Јапану су погубљења редовна пракса, у Јужној Кореји је закон још на снази, али се не примењује), она је ствар избора појединих федералних држава. Мичеген је рецимо, био прво друштво енглеског говорног подручја у којем је смртна казна укинута – још 1846.

Према овогодишњем истраживању Галупа, већина Американаца (64 одсто) сматра да треба да остане као казна за убиства. За то се залажу и неки професори права, јер „неки људи заслужују да умру и ми имамо обавезу да их убијемо”.

Али упркос великом броју злочина убистава (14.000 у 2009), годишње се изрекне само по стотинак најтежих казни. Прошле године су обављена 52 погубљења, а ове 45. У „ћелијама смрти” (где је данас око 3.200 људи) осуђеници у просеку проведу по 12 година, а неки и по више од 30.

Менаџерку Музеја злочина и казне Џенин Вакарено питао сам како се посетиоци осећају у соби са гасном комором, електричном столицом (па чак и гиљотином, увезеном из Француске). „Има у другим собама још морбиднијих призора”, одговорила ми је.

Прошао сам кроз све собе, пар минута провео и у типичној затворској ћелији – и вероватно као и сви посетиоци кући се вратио не баш пријатно расположен.  Злочин се не исплати, мада је, како показују и сви експонати овог музеја – вечити пратилац цивилизације.