Хармоника за осмех

Милован Мирковић, улични свирач. Један од многих људи које не примећујемо у пролазу, а ипак би нам се необичном учинила Улица краља Милана уколико њеним плочницима не би одзвањао глас овог уметника с калдрме и звук његове хармонике. Милована сви виде док корачају београдским тротоаром преко пута Студентског културног центра и за многе је он само улични декор, знаменитост одређеног шарма, појава какву би свака метропола требало да има, али би то уместо њега могао да буде и неко други. Убеђен је да неки људи о њему размишљају на овакав начин. Ипак, не хаје превише за то и живи по сопственим правилима.

– Морам да се борим, јер је живот тежак и срећа не пада с неба. Храним осморо људи и добро знам колико је тешко када једва састављаш крај с крајем – замишљено казује Мирковић и додаје:

– Живети се ипак мора, не можемо седети скрштених руку и чекати да смрт дође по нас.

Упркос томе што говори, из Милованових очију зрачи ведрина коју не би успео да сакрије чак и када би покушао, док је осмех, који с времена на време бљесне његовим лицем, искрен и пун животне радости.

– Овде свирам да бих прехранио породицу, да бих својој деци обезбедио основне услове за живот. Људи пролазе, убаце ми неки динар, чешће ме поздраве и пожеле добар дан. Таква је ситуација у Србији данас, нема народ пара – искрен је Мирковић.

Милован Мирковић памти и боља времена, она када за прелазак преко границе нису биле потребне визе и када је црвени пасош СФРЈ био пропусница за цео свет.

– У Франкфурту сам од 1982. до 1996. године зарадио кућу свирајући на кафанским терасама. Проводио сам у Немачкој два-три месеца током лета и за то време успевао да уштедим две-три хиљаде марака. То је било некада, сада тамо не може да се дође до посла од Румуна и избеглица који за живот зарађују свирајући на јавним местима.

Овај улични уметник свакога дана из Сремчице путује до центра града како би у десет часова био на свом радном месту у Улици краља Милана. Колико озбиљно схвата свој посао, уличну свирку, Мирковић објашњава:

– Ја Београђане увесељавам, чиним да забораве муку и немаштину, јер својом музиком успевам да потиснем њихове мисли о свакодневним проблемима барем на трен.

Милован каже да га девет од десет пролазника препозна, као да је за четири године, колико свира на тротоару преко пута СКЦ-а, постао својеврсна икона градских плочника. Хармонику је на рамена први пут окачио са четрнаест година, сада му је педесет и шест.

– Дневно зарадим 500-600 динара, то је довољно да платим струју, воду и комуналије, али премало да би моја породица свакодневно јела месо – говори кроз осмех Милован и додаје помирљивим тоном: "Шта ћеш, нема се".