Harmonika za osmeh

Milovan Mirković, ulični svirač. Jedan od mnogih ljudi koje ne primećujemo u prolazu, a ipak bi nam se neobičnom učinila Ulica kralja Milana ukoliko njenim pločnicima ne bi odzvanjao glas ovog umetnika s kaldrme i zvuk njegove harmonike. Milovana svi vide dok koračaju beogradskim trotoarom preko puta Studentskog kulturnog centra i za mnoge je on samo ulični dekor, znamenitost određenog šarma, pojava kakvu bi svaka metropola trebalo da ima, ali bi to umesto njega mogao da bude i neko drugi. Ubeđen je da neki ljudi o njemu razmišljaju na ovakav način. Ipak, ne haje previše za to i živi po sopstvenim pravilima.

– Moram da se borim, jer je život težak i sreća ne pada s neba. Hranim osmoro ljudi i dobro znam koliko je teško kada jedva sastavljaš kraj s krajem – zamišljeno kazuje Mirković i dodaje:

– Živeti se ipak mora, ne možemo sedeti skrštenih ruku i čekati da smrt dođe po nas.

Uprkos tome što govori, iz Milovanovih očiju zrači vedrina koju ne bi uspeo da sakrije čak i kada bi pokušao, dok je osmeh, koji s vremena na vreme bljesne njegovim licem, iskren i pun životne radosti.

– Ovde sviram da bih prehranio porodicu, da bih svojoj deci obezbedio osnovne uslove za život. Ljudi prolaze, ubace mi neki dinar, češće me pozdrave i požele dobar dan. Takva je situacija u Srbiji danas, nema narod para – iskren je Mirković.

Milovan Mirković pamti i bolja vremena, ona kada za prelazak preko granice nisu bile potrebne vize i kada je crveni pasoš SFRJ bio propusnica za ceo svet.

– U Frankfurtu sam od 1982. do 1996. godine zaradio kuću svirajući na kafanskim terasama. Provodio sam u Nemačkoj dva-tri meseca tokom leta i za to vreme uspevao da uštedim dve-tri hiljade maraka. To je bilo nekada, sada tamo ne može da se dođe do posla od Rumuna i izbeglica koji za život zarađuju svirajući na javnim mestima.

Ovaj ulični umetnik svakoga dana iz Sremčice putuje do centra grada kako bi u deset časova bio na svom radnom mestu u Ulici kralja Milana. Koliko ozbiljno shvata svoj posao, uličnu svirku, Mirković objašnjava:

– Ja Beograđane uveseljavam, činim da zaborave muku i nemaštinu, jer svojom muzikom uspevam da potisnem njihove misli o svakodnevnim problemima barem na tren.

Milovan kaže da ga devet od deset prolaznika prepozna, kao da je za četiri godine, koliko svira na trotoaru preko puta SKC-a, postao svojevrsna ikona gradskih pločnika. Harmoniku je na ramena prvi put okačio sa četrnaest godina, sada mu je pedeset i šest.

– Dnevno zaradim 500-600 dinara, to je dovoljno da platim struju, vodu i komunalije, ali premalo da bi moja porodica svakodnevno jela meso – govori kroz osmeh Milovan i dodaje pomirljivim tonom: "Šta ćeš, nema se".