Берлински зид између Срба и Албанаца

Мердаре – Само мало, сине, да видимо шта хоће ова тета – каже млада мајка док из тесног комбија извлачи своје двогодишње дете које вришти од дугог пута и чекања.

– Стани ту и узми ствари из гепека – заповеда цариница Јасмина док мајка на оштром ветру прелаза Мердаре умотава ознојено дете. Мајка једном руком подиже торбу у коју Јасмина завлачи руке – дечје ситнице, играчке, храна појављују се на сивом прљавом столу с металним ногарима. Дете се примирило, не плаче. Мајка креће да га унесе у комби: „Јесам ли ти ја рекла да се вратиш назад? Стани ту! Тамо није прегледано”. Госпођа остаје окренута леђима ветру, цупка с дететом у руци и торбом у блату.

– Ајде ти, стари – проговара ледено лепо лице – вади ствари из торбе! Мало погурен човек, запуштене браде с црним флором на реверу сакоа извлачи на сто своју интиму и сиротињу. Боли га сваки покрет и убија стид од доњег веша што тако бестидно стоји на столу око ког смо окупљени. Показивање сиротиње је горе од најцрње беде, а старачка интима је тежа од сваке срамоте. По лицу му пробија црвенило, уши су му помодреле од стида. Јасминино споменичко лице затегнуто чврсто везаним коњским репом не показује емоције – позива следећег да види шта има у његовој торби, распитује се какви су то лекови, тако сви знамо од чега се лечи ова средовечна госпођа.

Стојим с хиљадама речи заглављених у грлу, чекам свој ред као да идем у логор, ова жена ме већ неколико пута претресала, гледам је све ово време упадљиво и опседнуто.

Док отварам своју црну кинеску торбу, гледам нетремице у то залеђено лице, гледам и док насумице отварам преграде.

– Шта ти гледаш?

– Ништа – проговорих и наставих да безнадежно зурим кроз те очи и руке што претурају по мојим крпицама и књигама.

– Ти изгледа не знаш да је ово државна граница и царина! – говори ми Српкиња Јасмина, косовски цариник.

– Не знам! Није ми јасно шта ово радите с људима, ово понижење... Видите ли ово дете? Свакоме кажете ти....

Онда заћутим јер знам да ћу направити проблем нашем превознику Богију, а Сашко који о нама данас брине показује да је се некако смирим.

– Пиши и жали се – поручи ми косовска службеница и оде.

Опет онај исти грч, опет сведочења да она стално злоставља људе, да је непријатна, да је стално овако. Старац у црном капуту ћути као заливен гледа испред себе, не реагује. Не укључује се у салву напада на жену – униформу.

Прелаз Мердаре је најтврђа гранична постаја у Европи; административна линија Мердаре је идеална граница свих балканских диктатора; пункт Мердаре је Берлински зид између Срба и Албанаца; прелаз Мердаре је место најчешћег понижења на Балкану; постаја Мердаре је, десет година у континуитету, фабрика мржње; Мердаре је место где понижена сиротиња искушава сву моћ административне и племенске репресије; после Мердара просечан човек има осећај да улази у логор. Царине, пунктови, контроле, бусије и општа хајдучија која на њима влада основа су преживљавања феудалних ентитета на Балкану. Ово хајдучко препадање или модерним језиком речено „пуњење буџета” издржава неспособне и непроизводне администрације полуплеменски и полумафијашки организоване. Од харача на овим и оваквим местима званично се пуни много више од половине буџета Косова, Црне Горе, Босне и Херцеговине... Очигледно је да се много угодније живи од онога што ове границе пропусте.