Дијалог виолине и клавира

Истакнути виолиниста Јован Колунџија извешће три сонате Јоханеса Брамса 21. децембра у Великој сали Коларчеве задужбине. После великих пројеката „Десет виолинских концерата”, „Волите ли Бетовена” и „Bravissimo maestro Mozart”, познати уметник је сада, скоро па традиционално, навикао публику на децембарски концерт.

– У другим градовима света уметници се тешко одлучују на овакве потезе, зато су такви концерти и раритетни. Мој живот је испуњен свирањем, и немам жељу да извођењем целокупног опуса одређених аутора постављам репере нити дајем „домаће задатке” нашој музичкој средини. Ако својом интерпретацијом помогнем неком виолинисти, онда је то врло лепо – сматра Јован Колунџија.

Уз Сен-Санса, и Моцарта, Брамс је аутор чија је дела овај наш уметник најчешће свирао. Брамсове виолинске концерте свирао је широм света, и сматра да његове сонате, поред Франкових и Бетовенових, представљају најлепши романтичарски репертоар написан за виолину.

– Без Брамса опус за виолину био би сиромашан. Романтизам сам по себи даје слободу, а виолина као инструмент можда највише одговара романтичарским делима. Другу Брамсову сонату нисам никада до сада свирао, и ово је и за мене деби!

Свима који се питају шта уопште може бити следеће, Колунџија одговара:

– Раније сам свирао и Бахова дела, али она су толико тешка, и морао бих да их вежбам целу годину, а ја имам и других обавеза. Баха можете да вежбате сваки дан а да немате осећај да сте овладали њиме. Један Бахов мотив који траје три секунде можете да вежбате три сата да би био кристално јасан и чист. Велико је то оптерећење и тешко га је издржати. За следећи децембар имам планове у назнакама, а знам сигурно да ћу свирати на Бемусу. У 2011. сам, иначе, на турнеји по Италији, Француској, Пољској, Канади – каже виолиниста.

На децембарском концерту Колунџија ће свирати са пољским уметником Патриком Јаблонским за којег каже да је расни пијаниста. Биће то својеврсни дијалог виолине и клавира, који је у Брамсовим сонатама доминантан. Јаблонски, који је некада био тениска нада, Београд је описао као град који има душу, рекавши да он није као многи клонирани градови у свету…

Док су јуче у пријатном, неформалном дружењу у „Гварнеријусу” новинари и заплесали уз Брамсову музику, Колунџија је после разговора дисциплиновано кренуо на своју пробу. Рекао нам је да је и сам зачуђен како га пробе још увек нису измориле, и како му и у малом месту у Србији никад није лако да почне концерт. „Али морам да свирам, знам да неће нико други…”

Колунџија воли што му је концерт у децембру, пред новогодишње празнике. У његовом дому, каже, јелка стоји окићена веома дуго, и онда кад је у другим кућама одавно склоњена.

– Волим те лампице које се пале и гасе. Тада све делује бајковито, и пробуди се нешто детиње у мени. Свет накратко постаје идеално место, а то је ваљда и сврха празника. Сећам се да је мој јадни отац доносио јелку, четири метра високу, велику до плафона, и нашој срећи није било краја.

Средином децембра је и Свети Никола, Колунџијина слава.

– Бићу пун енергије за концерт после тог ручка!, поручује кроз смех познати виолиниста.

М. Сретеновић