Dijalog violine i klavira

Istaknuti violinista Jovan Kolundžija izvešće tri sonate Johanesa Bramsa 21. decembra u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine. Posle velikih projekata „Deset violinskih koncerata”, „Volite li Betovena” i „Bravissimo maestro Mozart”, poznati umetnik je sada, skoro pa tradicionalno, navikao publiku na decembarski koncert.

– U drugim gradovima sveta umetnici se teško odlučuju na ovakve poteze, zato su takvi koncerti i raritetni. Moj život je ispunjen sviranjem, i nemam želju da izvođenjem celokupnog opusa određenih autora postavljam repere niti dajem „domaće zadatke” našoj muzičkoj sredini. Ako svojom interpretacijom pomognem nekom violinisti, onda je to vrlo lepo – smatra Jovan Kolundžija.

Uz Sen-Sansa, i Mocarta, Brams je autor čija je dela ovaj naš umetnik najčešće svirao. Bramsove violinske koncerte svirao je širom sveta, i smatra da njegove sonate, pored Frankovih i Betovenovih, predstavljaju najlepši romantičarski repertoar napisan za violinu.

– Bez Bramsa opus za violinu bio bi siromašan. Romantizam sam po sebi daje slobodu, a violina kao instrument možda najviše odgovara romantičarskim delima. Drugu Bramsovu sonatu nisam nikada do sada svirao, i ovo je i za mene debi!

Svima koji se pitaju šta uopšte može biti sledeće, Kolundžija odgovara:

– Ranije sam svirao i Bahova dela, ali ona su toliko teška, i morao bih da ih vežbam celu godinu, a ja imam i drugih obaveza. Baha možete da vežbate svaki dan a da nemate osećaj da ste ovladali njime. Jedan Bahov motiv koji traje tri sekunde možete da vežbate tri sata da bi bio kristalno jasan i čist. Veliko je to opterećenje i teško ga je izdržati. Za sledeći decembar imam planove u naznakama, a znam sigurno da ću svirati na Bemusu. U 2011. sam, inače, na turneji po Italiji, Francuskoj, Poljskoj, Kanadi – kaže violinista.

Na decembarskom koncertu Kolundžija će svirati sa poljskim umetnikom Patrikom Jablonskim za kojeg kaže da je rasni pijanista. Biće to svojevrsni dijalog violine i klavira, koji je u Bramsovim sonatama dominantan. Jablonski, koji je nekada bio teniska nada, Beograd je opisao kao grad koji ima dušu, rekavši da on nije kao mnogi klonirani gradovi u svetu…

Dok su juče u prijatnom, neformalnom druženju u „Gvarnerijusu” novinari i zaplesali uz Bramsovu muziku, Kolundžija je posle razgovora disciplinovano krenuo na svoju probu. Rekao nam je da je i sam začuđen kako ga probe još uvek nisu izmorile, i kako mu i u malom mestu u Srbiji nikad nije lako da počne koncert. „Ali moram da sviram, znam da neće niko drugi…”

Kolundžija voli što mu je koncert u decembru, pred novogodišnje praznike. U njegovom domu, kaže, jelka stoji okićena veoma dugo, i onda kad je u drugim kućama odavno sklonjena.

– Volim te lampice koje se pale i gase. Tada sve deluje bajkovito, i probudi se nešto detinje u meni. Svet nakratko postaje idealno mesto, a to je valjda i svrha praznika. Sećam se da je moj jadni otac donosio jelku, četiri metra visoku, veliku do plafona, i našoj sreći nije bilo kraja.

Sredinom decembra je i Sveti Nikola, Kolundžijina slava.

– Biću pun energije za koncert posle tog ručka!, poručuje kroz smeh poznati violinista.

M. Sretenović