Балкански дани Ричарда Холбрука

БЕОГРАД – “Архитект” Дејтонског мировног споразума Ричард Холбрук на Балкану ће остати упамћен по том документу којим је окончан рат у БиХ, по споразуму којим (ни)је гарантовао амнестију Радовану Караџићу и по улози на Косову - коју најбоље илуструје фотографија на којој разговара са вођама ОВК у Јунику 1998.

Човек који је дипломатску каријеру започео у Вијетнаму 1962, кад је имао само 21 годину, постао је 1995. године помоћник државног секретара за европска питања и одмах се позабавио европским питањем број један у том тренутку - ратом у Босни и Херцеговини.

Од дејтонских преговора важи за најпогоднију особу за “шатл дипломатију”, а касније се нашироко причало о његовом стилу. У Дејтону је, наиме, прво блефовима, а потом претњама, испословао решење по америчкој мери.

Кад су преговори у једном тренутку запали у ћорсокак, спаковао је кофере и претварао се да ће одмах отпутовати кући. Исцепао је документ о подели власти у Босни који се није свиђао Слободану Милошевићу, са поруком да се враћа на почетни амерички став неподељене Босне, да би после две недеље Американци председавали церемонији у којој је Босна остала цела - са два ентитета.

О Дејтонском споразуму написао је и књугу “Како окончати рат".

Радован Караџић, којем се суди у хашком трибуналу, тврди да му је Холбрук, у име САД и УН, у јулу 1996. гарантовао имунитет пред Трибуналом, ако се повуче из јавног и политичког живота. Такође, тврди да је Холбрук тај споразум постигао са тадашњим председником Србије Слободаном Милошевићем, на састанку у Београду, јула 1996.

Караџићеве тврдње да је постојао споразум са САД према коме је он требало да се повуче из политичког и јавног живота и да "не омета" спровођење Дејтонског споразума, а да га, заузврат, не гони Хашки трибунал, Холбрук је енергично демантовао. "То је потпуна лаж коју је Караџић годинама ширио преко својих следбеника."

Холбрук се из дипломатије формално повукао 1996. године и почео, како је рекао, да се бави приватним бизнисом, али га то није спречило да се повремено одазива на позиве председника Клинтона и одлази у нове мисије.

Године 1997, Холбрук је постао специјални изасланик за Кипар и Балкан, а током 1998. и 1999. године као специјални изасланик председника САД Била Клинтона, преговарао је да се окончају оружани сукоби на Косову.

Бивши британски војни аташе у Београду Џон Кросланд сведочио је у Хашком суду фебруара 2007. да су председник САД Бил Клинтон, државни секретар Мадлен Олбрајт и главни преговарач за Косово Ричард Холбрук донели одлуку да мора доћи до промене режима у Србији и да је “ОВК била средство да се то оствари".

“Од тог тренутка, без обзира на резерве према ОВК које смо могли имати ја и други, то више није било битно. Став који је међународна заједница заузела у Рамбујеу 1999. био је у складу с таквом политиком, рекао је Кросланд.

По сведочењу једног од бивших међународних представника Ослободилачке војске Косова (ОВК) Бардуља Махмутија у Би-Би-Сијевој серији „Пад Милошевића”, Ричард Холбрук је 1998. обећао Албанцима са Косова независну државу за три до пет година, ако следе оно што Америка и Запад траже од њих.

Марта 1999. долетео је у Београд да тадашњем председнику Савезне Републике Југославије Слободану Милошевићу да последњи ултиматум уочи НАТО бомбардовања Југославије.

Претходно, био је у Белом двору и у октобру 1997. са сличним понудама - а та епизода завршена је доласком верификатора ОЕБС-а у јужну покрајину.

Специјални изасланик америчког председника Била Клинтона захтевао је да Косово добије бар статус федералне јединице у оквиру Савезне Републике Југославије. За Милошевића је то био превелик уступак, а за албанске лидере премали добитак. Једино што је Холбрук успео је да се Милошевић први пут сретне са Ибрахимом Руговом. Додуше, без резултата.

У последњем сусрету са Милошевићем пред НАТО бомбардовање, Холбрук је - како је касније причао - питао Милошевића да ли је свестан шта сада следи. Милошевић је, како је испричао Холбрук, хладнокрвно одговорио: “Да, ви ћете нас бомбардовати".

Својевремено је Холбрук изјавио да би Србија, уколико буде тврдоглава у противљењу независности Косова, могла да остане и без Косова и без Европе.

О самој ситуацији на Косову говорио је у једном интервјуу: “Ми не желимо да Срби буду протерани са Косова. Биће, међутим, много теже да се Срби и Албанци на Косову наведу на мирну сарадњу него што је све оно што чинимо у Босни. Кантонизацију Косова, упркос томе, потпуно одбијамо, јер би она Србији препустила боље делове Косова, а остатак би требало да гледа шта га је снашло".