Balkanski dani Ričarda Holbruka

BEOGRAD – “Arhitekt” Dejtonskog mirovnog sporazuma Ričard Holbruk na Balkanu će ostati upamćen po tom dokumentu kojim je okončan rat u BiH, po sporazumu kojim (ni)je garantovao amnestiju Radovanu Karadžiću i po ulozi na Kosovu - koju najbolje ilustruje fotografija na kojoj razgovara sa vođama OVK u Juniku 1998.

Čovek koji je diplomatsku karijeru započeo u Vijetnamu 1962, kad je imao samo 21 godinu, postao je 1995. godine pomoćnik državnog sekretara za evropska pitanja i odmah se pozabavio evropskim pitanjem broj jedan u tom trenutku - ratom u Bosni i Hercegovini.

Od dejtonskih pregovora važi za najpogodniju osobu za “šatl diplomatiju”, a kasnije se naširoko pričalo o njegovom stilu. U Dejtonu je, naime, prvo blefovima, a potom pretnjama, isposlovao rešenje po američkoj meri.

Kad su pregovori u jednom trenutku zapali u ćorsokak, spakovao je kofere i pretvarao se da će odmah otputovati kući. Iscepao je dokument o podeli vlasti u Bosni koji se nije sviđao Slobodanu Miloševiću, sa porukom da se vraća na početni američki stav nepodeljene Bosne, da bi posle dve nedelje Amerikanci predsedavali ceremoniji u kojoj je Bosna ostala cela - sa dva entiteta.

O Dejtonskom sporazumu napisao je i knjugu “Kako okončati rat".

Radovan Karadžić, kojem se sudi u haškom tribunalu, tvrdi da mu je Holbruk, u ime SAD i UN, u julu 1996. garantovao imunitet pred Tribunalom, ako se povuče iz javnog i političkog života. Takođe, tvrdi da je Holbruk taj sporazum postigao sa tadašnjim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, na sastanku u Beogradu, jula 1996.

Karadžićeve tvrdnje da je postojao sporazum sa SAD prema kome je on trebalo da se povuče iz političkog i javnog života i da "ne ometa" sprovođenje Dejtonskog sporazuma, a da ga, zauzvrat, ne goni Haški tribunal, Holbruk je energično demantovao. "To je potpuna laž koju je Karadžić godinama širio preko svojih sledbenika."

Holbruk se iz diplomatije formalno povukao 1996. godine i počeo, kako je rekao, da se bavi privatnim biznisom, ali ga to nije sprečilo da se povremeno odaziva na pozive predsednika Klintona i odlazi u nove misije.

Godine 1997, Holbruk je postao specijalni izaslanik za Kipar i Balkan, a tokom 1998. i 1999. godine kao specijalni izaslanik predsednika SAD Bila Klintona, pregovarao je da se okončaju oružani sukobi na Kosovu.

Bivši britanski vojni ataše u Beogradu Džon Krosland svedočio je u Haškom sudu februara 2007. da su predsednik SAD Bil Klinton, državni sekretar Madlen Olbrajt i glavni pregovarač za Kosovo Ričard Holbruk doneli odluku da mora doći do promene režima u Srbiji i da je “OVK bila sredstvo da se to ostvari".

“Od tog trenutka, bez obzira na rezerve prema OVK koje smo mogli imati ja i drugi, to više nije bilo bitno. Stav koji je međunarodna zajednica zauzela u Rambujeu 1999. bio je u skladu s takvom politikom, rekao je Krosland.

Po svedočenju jednog od bivših međunarodnih predstavnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) Bardulja Mahmutija u Bi-Bi-Sijevoj seriji „Pad Miloševića”, Ričard Holbruk je 1998. obećao Albancima sa Kosova nezavisnu državu za tri do pet godina, ako slede ono što Amerika i Zapad traže od njih.

Marta 1999. doleteo je u Beograd da tadašnjem predsedniku Savezne Republike Jugoslavije Slobodanu Miloševiću da poslednji ultimatum uoči NATO bombardovanja Jugoslavije.

Prethodno, bio je u Belom dvoru i u oktobru 1997. sa sličnim ponudama - a ta epizoda završena je dolaskom verifikatora OEBS-a u južnu pokrajinu.

Specijalni izaslanik američkog predsednika Bila Klintona zahtevao je da Kosovo dobije bar status federalne jedinice u okviru Savezne Republike Jugoslavije. Za Miloševića je to bio prevelik ustupak, a za albanske lidere premali dobitak. Jedino što je Holbruk uspeo je da se Milošević prvi put sretne sa Ibrahimom Rugovom. Doduše, bez rezultata.

U poslednjem susretu sa Miloševićem pred NATO bombardovanje, Holbruk je - kako je kasnije pričao - pitao Miloševića da li je svestan šta sada sledi. Milošević je, kako je ispričao Holbruk, hladnokrvno odgovorio: “Da, vi ćete nas bombardovati".

Svojevremeno je Holbruk izjavio da bi Srbija, ukoliko bude tvrdoglava u protivljenju nezavisnosti Kosova, mogla da ostane i bez Kosova i bez Evrope.

O samoj situaciji na Kosovu govorio je u jednom intervjuu: “Mi ne želimo da Srbi budu proterani sa Kosova. Biće, međutim, mnogo teže da se Srbi i Albanci na Kosovu navedu na mirnu saradnju nego što je sve ono što činimo u Bosni. Kantonizaciju Kosova, uprkos tome, potpuno odbijamo, jer bi ona Srbiji prepustila bolje delove Kosova, a ostatak bi trebalo da gleda šta ga je snašlo".