СРПСКИ ПОЛИТИЧКИ ПОКЕР

Телеграфски сажетак последњих неколико седмица на српској политичкој сцени вероватно би се најбоље дао формулисати оном познатом изреком о ситом вуку и овцама на броју. Лица припадника српске политичке елите просто сијају од задовољства, како, ваљда, и приличи лидерима у просперитетном и бесконфликтном друштву, у какво се Србија – зар ико сме да посумња – претвара нетом по окончању уставног референдума, инвестиционог циклуса и наредних избора. Сви делују задовољно, срећно и насмејано. Чак некако надреално и помало "одлепљено". Није реч само о вазда егзалтираном председнику Скупштине – трагом његове еуфорије као да је кренула читава нација. Или макар читава политичка сцена.

Највише разлога за радост ових дана ипак је имао премијер Коштуница. Барем док му, такође видно расположени, Динкић није забио ,,нож у леђа". Коштуница је у завршници мандата, с релативно слабим фигурама и у апсолутном политичком цајтноту, успео да прогура устав као свој врховни циљ и иза њега (то јест, иза себе), макар привремено, построји читав политички спектар – укључујући хронично и по свим могућим тачкама смртно завађене демократе и радикале. Ипак, политички кибицери не треба да брину. Ова тренутна уставна идила само је кратко политичко затишје пред одлучујућу битку.

Колико ли је само шаргарепа и штапова, синекура, претњи, уцена и обећања морало бити употребљено да се за једну исту ствар, па макар то био и "устав као највиши државни интерес", придобију Борис Тадић и Томислав Николић (или, још горе, Драган Ђилас и Александар Вучић), Млађан Динкић, Ивица Дачић, Милорад Вучелић и Вук Драшковић? И још да се за такав аранжман, све са Косовом у преамбули устава, добије пристанак и подршка међународне заједнице. За тако нешто било је свакако потребно много труда, живаца, осећаја за тајминг и политичке вештине, те, ако је ико још увек сумњао у премијерову политичку окретност и "прагматизам" (и у добром и у лошем смислу те речи), након овога ће дефинитивно морати да промени мишљење. (Додуше, колатерална жртва ове ефикасности био је онај својевремено много помињани, много хваљени и много критиковани премијеров "легализам". Али консензусу се у зубе не гледа – поготово кад је тако редак – и кад је уставни.)

Једни ће доношење устава подржати зато да би ојачали српске позиције у косовским преговорима, други зато да би се коначно ратосиљали старог "Милошевићевог" устава, трећи да би се што пре докопали избора, четврти да би демонстрирали своју кооперативност и државотворност, пети да би се препоручили за пред или постизборну коалицију, шести да не остану мимо свих других, седми... У сваком случају, са најразличитијим мотивима, идејама и алибијима устав ће подржати практично сви и на октобарском референдуму највећи противник потврђивању новог устава неће бити ни математика ни антиуставна осовина Батић–Чеда–Чанак, већ раширена апатија и фрустрација милиона људи, љутих на све и сваког, незадовољних својим животом и генерално неповерљивих према "великим" политичким причама.

Међутим, Коштуничин бриљантан политички маневар са увезивањем приче о новом уставу и одбрани легитимних националних интереса на Косову и Метохији, две за њега приоритетне политичке теме, уопште не значи да је премијер пребринуо све бриге и да излази као победник из српског политичког лавиринта. Не, он се овим само квалификовао за останак у игри на главном терену и задржао право да се и даље нада повољном исходу. Баш као што и консензус око "косовске преамбуле" неће аутоматски "сачувати Косово", али би немоћ да се поменути консензус успостави свакако значила сигуран пораз у том настојању.

С друге стране, обарање влада при крају њиховог мандата постала је већ нека врста Динкићеве уже специјалности. Додуше, Коштуничина неочекивана и нечувена уставна хитрина учинила је то да је првооктобарска одлука Г 17 плус о активирању ковертираних оставки и изласку из владе (и парламента!) овога пута деловала мање судбински и мање принципијелно него што би то било пре само десетак дана. Наиме, након усвајања устава избори ионако постају неминовност, тако да је Млађа свој и владин мандат, у најбољем случају, скратио за неких месец-два дана. Врло брзо ће се видети да ли је, као што се Динкић вероватно нада, то таман довољно да домаћи и спољни навијачи и суфлери, који су се све време чудили шта Г 17 уопште ради у овој и оваквој влади, ипак буду задовољ(е)ни, а да се, опет, ни Коштуница много не наљути.

У сваком случају, Динкићу се мора признати да је успео да се, макар за кратко, наметне као равноправан фактор у српској политичкој игранци, и већ помало досадну партију преферанса у троуглу Коштуница–Николић–Тадић претвори у много динамичнији покер. Није спорно да Млађану и по годинама и по менталитету та коцкарска игра много више одговара, али то не значи да, кад се слегне ова уставна идила, управо он неће бити и прва жртва новог дељења политичких карата.

Главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао"