Одлазак дипломатског „булдожера”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Вест која се очекивала – срчани удар и 21-сатна хируршка интервенција нису баш остављали много простора за оптимизам – стигла је нешто после седам увече по овдашњем времену. На свим ТВ мрежама одмах је постала најважнија и неколико следећих сати протекли су у одавању поште Ричарду Холбруку од стране његових колега, сарадника, пријатеља...

Обама га је назвао „горостасом америчке спољне политике”, његова непосредна шефица Хилари Клинтон је указала на његову „бриљантност и одлучност без премца”. Све реакције су, чак ако се по страни обави нужна доза пијетета кад се говори о управо преминулом, потврдиле да је са сцене отишла једна личност која је оставила траг у времену у којем је деловала.

Кад му је у петак увече на састанку са Хилари Клинтон у њеном кабинету на 7. спрату Стејт департмента позлило, на ногама је сишао до амбуланте у приземљу, одакле је одмах пребачен до оближње Универзитетске болнице „Џорџ Вашингтон”. На хируршки сто је стављен у свесном стању – последње што је изговорио, како наводе чланови породице, биле су речи хирургу, Пакистанцу: „Морате да завршите овај рат у Авганистану.”

Из анестезије није изашао: операција је почела у петак увече и завршена у суботу по подне. У недељу је подвргнут још једном захвату. Шансе да преживи биле су мале – и да је преживео на посао се сигурно не би вратио.

Његов одлазак, усред дипломатске афере „Викиликс”, показује да дипломатија нису само депеше, да су јој такође потребне и јаке и способне личности. Холбрук никад није био на дипломатском врху, али је увек био сасвим близу онима на врху. Радио је за владе свих америчких председника Демократске странке од Кенедија наовамо, из дипломатије (у банкарство и новинарство) одлазио када су их смењивали републиканци.

Почео је као приправник у Вијетнаму, а завршио као специјални изасланик у Авганистану. И почетак и крај имали су упадљиву сличност: у оба случаја био је суочен са ограничењима америчке моћи заглављене у рату који не може да добије, а нема лаког начина да се из њега извуче.

Ипак, његов професионални врхунац је био на Балкану. Многи мисле да је баш у својим пословима са вођама зараћених страна у трауматичном распаду бивше Југославије стекао надимак „булдожер” дипломате. То није тачно – Балкан је био само прилика да се оживи репутација стечена још у вијетнамском тиму председника Линдона Џонсона. Али је баш у нашим крајевима добио прилику да то усаврши, нарочито у својим сусретима са Слободаном Милошевићем, кога је разумео, или прозрео, боље него сви други.

То разумевање му је омогућило да постане „архитекта” Дејтонског мировног споразума који се поводом његовог одласка овде наводи као његово највеће постигнуће. Те преговоре је накнадно описивао као „невероватно тешке”. Оклевање да се директније умеша у конфликт у бившој Југославији, оценио је као „највећи колективни неуспех Запада од деведесетих”.

Може се рећи да је Холбрук био и оличење америчке дипломатије после хладног рата, њене империјалне безобзирности, амбиција, прагматичне лукавости и превртљивости. Остао је у памћењу призор како у чарапама, поштујући домаћине, седи са калашњиковима наоружаним припадницима Ослободилачке војске Косова, која је само неколико недеља пре тога била на списку терористичких организација Стејт департмента.

Био је последњи гласник Запада који је Милошевићу донео ултиматум да ће почети бомбардовање. Милошевић није трепнуо и НАТО је први пут у својој историји на Србији испробао рушилачку моћ свог оружја.

Био је пријатељ многих, овде у Вашингтону његове антене су прецизно регистровале где ко стоји на степеницама моћи. Лично, међутим, није успео да оствари оно што је највише желео: да постане државни секретар. На моменте, био је близу: док је у Белој кући био Бил Клинтон и када се надао да ће у Белу кућу ући Хилари Клинтон.

Кад је на изборима 2008. победио Обама и своју ривалку поставио на чело дипломатије, Холбрук је добио задатак да буде главни у рату који је нови председник „усвојио”. Али врлетни Хинду куш се показао тврђим залогајем од брдовитог Балкана, председник Хамид Карзаи мање подложан његовој навалентности од Милошевића. „Ово је најтежи посао који сам икад радио”, објашњавао је, На том послу сматрао је себе важнијим него што су га сматрали други: утицај му се полако крунио, упркос томе што у изјавама после његове смрти сви говоре о томе да је оставио велику празнину.

Са Обамом није успео да успостави однос као са Клинтоновима, можда и зато што „код Обаме нема драме”, а драма је била суштина Холбруковог стила. То, међутим, није умањивало његове способности: дипломатији није умео да пружи филозофски ореол као Кисинџер, али је свакако био Кисинџер прагматизма.

Пришавши му после завршетка једне трибине у Савету за спољне послове пре око годину дана, и представивши се као новинар из земље која је неизоставни део његове биографије, Холбрук ми је прво пружио руку – а онда одмахнуо руком. „Србија, више је се не сећам”, прокоментарисао је.

Чини ми се да је више желео да буде духовит него што је био искрен.

Милан Мишић