Odlazak diplomatskog „buldožera”

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Vest koja se očekivala – srčani udar i 21-satna hirurška intervencija nisu baš ostavljali mnogo prostora za optimizam – stigla je nešto posle sedam uveče po ovdašnjem vremenu. Na svim TV mrežama odmah je postala najvažnija i nekoliko sledećih sati protekli su u odavanju pošte Ričardu Holbruku od strane njegovih kolega, saradnika, prijatelja...

Obama ga je nazvao „gorostasom američke spoljne politike”, njegova neposredna šefica Hilari Klinton je ukazala na njegovu „briljantnost i odlučnost bez premca”. Sve reakcije su, čak ako se po strani obavi nužna doza pijeteta kad se govori o upravo preminulom, potvrdile da je sa scene otišla jedna ličnost koja je ostavila trag u vremenu u kojem je delovala.

Kad mu je u petak uveče na sastanku sa Hilari Klinton u njenom kabinetu na 7. spratu Stejt departmenta pozlilo, na nogama je sišao do ambulante u prizemlju, odakle je odmah prebačen do obližnje Univerzitetske bolnice „Džordž Vašington”. Na hirurški sto je stavljen u svesnom stanju – poslednje što je izgovorio, kako navode članovi porodice, bile su reči hirurgu, Pakistancu: „Morate da završite ovaj rat u Avganistanu.”

Iz anestezije nije izašao: operacija je počela u petak uveče i završena u subotu po podne. U nedelju je podvrgnut još jednom zahvatu. Šanse da preživi bile su male – i da je preživeo na posao se sigurno ne bi vratio.

Njegov odlazak, usred diplomatske afere „Vikiliks”, pokazuje da diplomatija nisu samo depeše, da su joj takođe potrebne i jake i sposobne ličnosti. Holbruk nikad nije bio na diplomatskom vrhu, ali je uvek bio sasvim blizu onima na vrhu. Radio je za vlade svih američkih predsednika Demokratske stranke od Kenedija naovamo, iz diplomatije (u bankarstvo i novinarstvo) odlazio kada su ih smenjivali republikanci.

Počeo je kao pripravnik u Vijetnamu, a završio kao specijalni izaslanik u Avganistanu. I početak i kraj imali su upadljivu sličnost: u oba slučaja bio je suočen sa ograničenjima američke moći zaglavljene u ratu koji ne može da dobije, a nema lakog načina da se iz njega izvuče.

Ipak, njegov profesionalni vrhunac je bio na Balkanu. Mnogi misle da je baš u svojim poslovima sa vođama zaraćenih strana u traumatičnom raspadu bivše Jugoslavije stekao nadimak „buldožer” diplomate. To nije tačno – Balkan je bio samo prilika da se oživi reputacija stečena još u vijetnamskom timu predsednika Lindona Džonsona. Ali je baš u našim krajevima dobio priliku da to usavrši, naročito u svojim susretima sa Slobodanom Miloševićem, koga je razumeo, ili prozreo, bolje nego svi drugi.

To razumevanje mu je omogućilo da postane „arhitekta” Dejtonskog mirovnog sporazuma koji se povodom njegovog odlaska ovde navodi kao njegovo najveće postignuće. Te pregovore je naknadno opisivao kao „neverovatno teške”. Oklevanje da se direktnije umeša u konflikt u bivšoj Jugoslaviji, ocenio je kao „najveći kolektivni neuspeh Zapada od devedesetih”.

Može se reći da je Holbruk bio i oličenje američke diplomatije posle hladnog rata, njene imperijalne bezobzirnosti, ambicija, pragmatične lukavosti i prevrtljivosti. Ostao je u pamćenju prizor kako u čarapama, poštujući domaćine, sedi sa kalašnjikovima naoružanim pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova, koja je samo nekoliko nedelja pre toga bila na spisku terorističkih organizacija Stejt departmenta.

Bio je poslednji glasnik Zapada koji je Miloševiću doneo ultimatum da će početi bombardovanje. Milošević nije trepnuo i NATO je prvi put u svojoj istoriji na Srbiji isprobao rušilačku moć svog oružja.

Bio je prijatelj mnogih, ovde u Vašingtonu njegove antene su precizno registrovale gde ko stoji na stepenicama moći. Lično, međutim, nije uspeo da ostvari ono što je najviše želeo: da postane državni sekretar. Na momente, bio je blizu: dok je u Beloj kući bio Bil Klinton i kada se nadao da će u Belu kuću ući Hilari Klinton.

Kad je na izborima 2008. pobedio Obama i svoju rivalku postavio na čelo diplomatije, Holbruk je dobio zadatak da bude glavni u ratu koji je novi predsednik „usvojio”. Ali vrletni Hindu kuš se pokazao tvrđim zalogajem od brdovitog Balkana, predsednik Hamid Karzai manje podložan njegovoj navalentnosti od Miloševića. „Ovo je najteži posao koji sam ikad radio”, objašnjavao je, Na tom poslu smatrao je sebe važnijim nego što su ga smatrali drugi: uticaj mu se polako krunio, uprkos tome što u izjavama posle njegove smrti svi govore o tome da je ostavio veliku prazninu.

Sa Obamom nije uspeo da uspostavi odnos kao sa Klintonovima, možda i zato što „kod Obame nema drame”, a drama je bila suština Holbrukovog stila. To, međutim, nije umanjivalo njegove sposobnosti: diplomatiji nije umeo da pruži filozofski oreol kao Kisindžer, ali je svakako bio Kisindžer pragmatizma.

Prišavši mu posle završetka jedne tribine u Savetu za spoljne poslove pre oko godinu dana, i predstavivši se kao novinar iz zemlje koja je neizostavni deo njegove biografije, Holbruk mi je prvo pružio ruku – a onda odmahnuo rukom. „Srbija, više je se ne sećam”, prokomentarisao je.

Čini mi se da je više želeo da bude duhovit nego što je bio iskren.

Milan Mišić